Ima onih koji čine sve kako bi sprečili da izbori na Kosovu budu fer. Premijer Ivica Dačić poziva kosovske Srbe da ne glasaju prema sopstvenom ubeđenju, već “za one koji će imati jedinstven stav sa Beogradom”, iako niko ne zna šta taj stav zapravo podrazumeva. Kako onda izgleda biti nezavistan kandidat u srpskoj zajednici na severnom Kosovu?
Po prvi put nakon rata 1999, Srbi neće organizovati bojkot lokalnih kosovskih izbora, koji se ove godine održavaju 3. novembra. Međutim, još nema dogovora o tome šta će nakon izbora uslediti. Usred ove neizvesnosti rastu tenzije, čuju se ekspozije, a beogradska vlada vodi otvorenu kampanju za listu Građanska inicijativa Srpska koju čine isti lokalni moćnici čija je politika do sada vodila u ekstremnu izolaciju.
Ipak, ima političara koji su oduvek zagovarali saradnju između suseda. Među njima je i Adrijana Hodžić, kandidatkinja za gradonačelnicu Severne Mitrovice.
Od 1999. godine, gospođa Hodžić je vodila misiju francuske humanitarne organizacije sa pet lokalnih kancelarija na Kosovu i pružala pomoć manjinskim zajednicama. Zatim je u okviru Međunarodne organizacije za migracije (IOM) radila sa raseljenim licima. Nakon što je napravila pauzu kako bi posvetila vreme porodici i odgoju svoje dvoje dece, gospođa Hodžić je predvodila takozvani “pripremni tim” za inicijalnu izgradnju kosovskih institucija u Severnoj Mitrovici, koji je 2012. godine prerastao u Administrativnu kancelariju Severne Mitrovice. Kancelarija pod rukovodstvom gospođe Hodžić pomaže građanima da rešavaju svoje svakodnevne probleme, za koje srpske opštinske institucije ne pružaju podršku.
Pored svega, dobijala je pretnje smrću, na njen tim je pucano iz zasede, njen zamenik je bio ranjen, njihovi automobili su bili paljeni, a na njihove kuće su bacane ručne bombe i plastični eksploziv. I to nisu činili Albanci, već drugi Srbi.
Tokom nedavne posete gospođe Hodžić Beogradu, imali smo priliku da razgovaramo sa njom o predstojećim lokalnim izborima i o odnosima Beograda, Prištine i srpske zajednice na Kosovu.
BALKANIST: Svojevremeno ste predložili osnivanje Administrativne kancelarije Kosova za Severnu Mitrovicu. Zašto ste se opredelili za ovakav pristup?
Adrijana Hodžić: To je bio jedini način da se obezbedi direktno rešavanje konkretnih problema građana na lokalu. Bez demokratski izabrane vlasti kao dela “kosovskog sistema” građani su bili uskraćeni za neke osnovne usluge, koje srpske opštine ne pružaju. Mnogo raseljenih lica žive u Mitrovici, ali nisu mogli da posete svoja imanja na jugu bez kosovske lične karte. Mnogi ljudi prehranjuju svoje porodice tako što vode neko malo preduzeće, a bez registracije firme na Kosovu, oni ne mogu da apliciraju za grantove i bespovratnu pomoć koju pružaju međunarodne organizacije u Prištini. Nije logično da, navodeći “patriotizam” kao razlog, sprečimo lokalno preduzeće da dobije 200.000 evra investicija koje bi zaposlilo još 10 ljudi i time prehranilo još 10 porodica. Imati i srpska i kosovska dokumenta ne ugrožava ničiji identitet.
BALKANIST: Kako je lokalna zajednica reagovala na vaše napore da osnujete ovu kancelariju?
Adrijana Hodžić: U vreme osnivanja Administrativne kancelarije, rukovodstvo sve četiri srpske opštine na severu Kosova pozvali su na masovne proteste kako bi to sprečili. Pojavilo se samo 200 ljudi i protesti su propali.
To je zato što smo moj tim i ja bili u stalnom kontaktu sa potrebama građana i pažljivo smo im objašnjavali šta će kancelarija da radi i koje praktične probleme iz svakodnevnog života građana će ona da rešava. Od 18.000 žitelja Severne Mitrovice, do sada je 12.000 koristilo usluge Administrativne kancelarije.
BALKANIST: Da li ste se ikada pokajali što ste osnovali kancelariju i ušli u politiku?
Adrijana Hodžić: Žalim samo što nisam uspela da ubedim srpsku opštinu da uspostavi saradnju sa kancelarijom. Da smo uspeli to da uradimo, prošle godine bismo imali milion evra investicija u opštini. Ali zbog opstrukcija ovih lokalnih vlasti i moćnika, taj novac sam morala da vratim u prištinski budžet. Iako je život u Mitrovici vrlo težak. A ove godine ćemo, nakon izbora, ući u taj isti sistem koji smo prošle godine ignorisali, jedino što su građani u međuvremenu izgubili milion evra.
BALKANIST: Kako biste ocenili uticaj Beograda na situaciju na severu Kosova?
Adrijana Hodžić: Beograd može mnogo da pomogne. Dobro je što su i Beograd i Priština posvećeni pronalaženju održivog rešenja za sever. Ali tu postoji mnogo pitanja, građani traže precizne odgovore, a do sada nije odgovoreno ni na jedno od njih. Izbori se bliže, ali građani se plaše, plaše se za sopstvenu egzistenciju. Oni pokušavaju da umire narod tako što na mitinzima govore “sve će da ostane isto kao što je bilo pre izbora.” Pa, nemojte da ljudima vređate inteligenciju: svi znaju da stvari neće biti iste kao pre.
BALKANIST: Čega se ljudi plaše
Adrijana Hodžić: Svi ljudi koji rade u javnom sektoru se plaše da će da ostanu bez posla. Ali i penzioneri strahuju: šta će biti sa njihovim penzijama iz Srbije? Šta će biti sa socijalnom pomoći? Zdravstvo je takođe problem. Ljudi žele da nastave da idu u bolnice gradova u Srbiji i da tamo vode svoju decu.
Ovi strahovi postoje jer su ljude gurnuli u ove izbore odjednom, bez ikakvih priprema. Tokom poslednjih 14 godina, vlasti su govorile da narod treba da ignoriše bilo šta što dolazi od kosovskih intitucija. Oni su saradnju sa kosovskim institucijama prikazivali kao asimilaciju. A sada Beograd odjednom primorava ljude da urade upravo ono što su prethodno pokušavali da spreče i da kazne: tj. da izađu na kosovske izbore. I sada nemaju dovoljno vremena da objasne kako je to zapravo integracija, a ne asimilacija.
Ali treba istaći još jednu važnu stvar. Saradnja sa kosovskim institucijama znači da će naša opština morati da radi transparentno. E sad, pitanje je zašto bi se iko plašio transparentnosti?
BALKANIST: Da li se ljudi plaše zbog nedostatka informacija?
Adrijana Hodžić: Nije problem samo nedostatak informacija, već širenje dezinformacija. Kada sam išla u jednu posetu Gračanici sa ženom koja tamo nije bila godinama, ušli smo u grad a da ona nije ni primetila da smo stigli. Šokirala se kada je videla koliko je tamo život normalan. Pitala je: “Gde su žice? Gde su barikade? Gde je vojska?” Kada se vratila u Mitrovicu, frustriralo ju je to što ovde govore kako ljudi u Gračanici žive u getu, pa bi im odgovorila “ma ja živim u getu, a ne ljudi u Gračanici.”
Ne kažem da je situacija sa srpskim zajednicama na jugu idealna, niti da je bezbednost 100% osigurana, ali više nije onako kako je bilo pre pet godina. Stvari se kreću na bolje, a za to treba da zahvalimo pojedincima i dobroj volji na obe strane. Nije politika ta koja je dala ključni podsticaj za pozitivne promene, već su to učinili ljudi: njihov zajednički interes, trgovina, zajedničko poslovanje. I tako možemo da prevaziđemo prepreke.
BALKANIST: Srbi sa juga već učestvuju u kosovskim institucijama, ali da li oni komuniciraju sa Srbima na severu? Ima li bilo kakve razmene iskustava?
Adrijana Hodžić: Naravno, Mitrovica je srpski centar na Kosovu. Ljudi sa juga dolaze ovde da se leče, da pohađaju fakultete, da posećuju prijatelje i familiju… Takođe, znam i da pojedini političari sa severa komuniciraju sa srpskim političarima sa juga, ali o tome ne pričaju.
Mnogi nastavnici sa juga su još ranije potpisali ugovore sa kosovskim institucijama kako bi primali kosovsku platu, dok su nastavnici na severu to počeli da rade tek nedavno. Sećam se razgovora dvoje rođaka, jedna nastavnica na severu i nastavnik na jugu. Nastavnica iz Mitrovice je bila zabrinuta da li treba da potpiše ugovor sa kosovskim institucijama, dok ju je njen rođak uveravao da ne treba ništa da se brine, rekavši joj: “Ih, mi smo to potpisali još pre tri godine i eto sve je u redu.”
BALKANIST: Kako se desilo da Srbi na jugu i na severu imaju dva tako različita odgovora na saradnju sa kosovskim institucijama?
Adrijana Hodžić: Pa, tu postoje dve perspektive. Jedna je nivo osećanja. Mi verovatno nećemo naći nijednog Srbina ovde koji želi da Kosovo bude nezavisno, i ja poštujem ta osećanja. Ali postoji i nivo razuma, sa koga na stvari gledamo realno. To znači da prihvatimo činjenicu da se desio rat i da se od tada sve promenilo. Čujem mnoge razumne ljude koji govore da smo mi zapravo oduvek živeli sa Albancima, samo u nekom drugačijem sistemu.
Srbija je isprva napravila problem kada je omogućila pogrešnim pojedincima da dođu na pozicije vlasti, a da nisu ništa uradili za lokalnu zajednicu. Time se šalje loša poruka građanima i urušava se njihovo poverenje i u lokalne institucije i u Beograd. S druge strane, neki gradonačelnici su odlično radili svoj posao i građani su zadovoljni — dakle, problem nije sistem, već ljudi na vlasti.
Važno je ohrabriti građane da glasaju po sopstvenoj savesti i da odaberu najbolje ljude, umesto da podržavaju one koji su umešani u pronevere, nepotizam i korupciju.
BALKANIST: Dobro, šta Vi nudite građanima Mitrovice?
Adrijana Hodžić: Želim da osnujem opštinske institucije koje će doslovno biti servis građanima, institucije koje će direktno sarađivati sa Mitrovčanima pri donošenju važnih odluka i koji neće više gubiti vreme na takozvanu visoku politiku. To sam već uspela da postignem sa Administrativnom kancelarijom.
Takođe, podržavaću dijalog između Beograda i Prištine i neću pristajati na opstrukcije, što će građanima učiniti život lakšim. Pogledajte, na primer, pravosuđe. Priština sama ne može da zaštiti građane Mitrovice od lokalnog kriminala, niti to može međunarodna zajednica. Zaista je potrebno da sve tri strane sednu zajedno i naprave plan kako da se suoče sa kriminalom i konačno ovde uspostave vladavinu prava. Nema kredibilne policije ako je obe strane ne grade zajedno, uz podršku naših međunarodnih partnera.
BALKANIST: Na koja pitanja ćete prvo da se fokusirate?
Adrijana Hodžić: Verujem da imamo šansu da rešimo mnoge konkretne probleme u naredne dve godine. Upravljanje otpadom je jedno od ključnih pitanja — danas čak i medicinski otpad možete naći u javnim kontejnerima. Obala Ibra je pretvorena u smetlište. Onda tu je pitanje vodosnabdevanja, kao i problem javnih garaža i parkinga.
U Severnoj Mitrovici, gde imate najmanje 2.000 registrovanih sportista, nemamo nijedan sportski centar. Naš grad je nekada bio poznat po svojoj kulturi, poeziji i teatru, a danas nemamo pozorište, niti kulturni centar, ništa. Škole su nam pretrpane i nemamo dovoljno mesta za svu decu koja treba da ih pohađa. Na primer, imamo samo jednu zgradu koju koristi par srednjih škola i dva univerziteta.
Takođe, tu je i problem univerzitetskih diploma, jer srpske vlasti ne žele da priznaju diplome sa kosovskim pečatom. Ja čvrsto verujem da ovo možemo da rešimo na isti način kao i lične karte — možemo da izdajemo dve verzije diplome, jednu za upotrebu na Kosovu, a drugu za upotrebu u Srbiji.
Kroz naš prethodni rad u Administrativnoj kancelariji, moj tim i ja smo već razvili detaljne planove kako da rešimo sve ove probleme, a našli smo i partnere koji će nam pomoći da to i uradimo.
BALKANIST: Da li ste bili u poziciji da sprovedete neke od ovih projekata kroz kancelariju kojom upravljate?
Adrijana Hodžić: Postoji mnogo stvari koje smo pokrenuli ali smo naišli na direktnu opstrukciju na terenu. Na primer, primili smo zahtev i peticiju građana da renoviramo fasade na dve javne zgrade, jer su vlaga i buđ narušavali zdravlje njihovih stanara. Prihvatili smo inicijativu građana i ubrzo smo počeli sa radovima. Međutim nakon samo dva dana građevinskih radova, bačena je po jedna bomba na obe zgrade. To se desilo u sred bela dana, čini mi se u jutarnjim časovima, i neko je tu mogao da pogine. Iz bezbednosnih razloga morali smo da zaustavimo projekte, iako su nas dan nakon napada posetili stanari i molili nas da nastavimo sa rekonstrukcijom jer žive u vrlo lošim uslovima.
Takođe, nismo uspeli da ubedimo upravu bolnice da prihvati preko potrebnu medicinsku opremu. Ljudi u Mitrovici sada ne mogu tu da rade mnoge analize i tretmane, pa ih naši doktori šalju u druge gradove, u Rašku, Novi Pazar…
BALKANIST: Zašto je bolnica odbila da primi pomoć u medicinskoj opremi?
Adrijana Hodžić: Zabrana je došla od lokalne vlasti. Bilo je razumnih medicinskih radnika koji su želeli da prihvate ovu podršku, ali nisu smeli jer se plaše lokalnih moćnika.
BALKANIST: Kakva je bezbednosna situacija na severu Kosova?
Adrijana Hodžić: Nema nikakve promene u bezbednosnoj situaciji. To što smo do pre sedam-osam meseci imali eksplozije svaki drugi dan, a sada su mnogo ređe, ne znači da se situacija promenila na bolje. Ti ljudi koji su stvarali nemire i bacali bombe nisu uhapšeni. Sve to stvara osećanje nelagodnosti, straha i nesigurnosti, jer isti kriminalci mogu ponovo da naprave haos kad god im se prohte.
Majke se plaše za svoju decu. Kad god se čuje pucanj ili detonacija, svaka majka razmišlja gde joj je dete i da li će se vratiti kući toga dana, ili će završiti kao kolateralna šteta. Zašto bi iko hteo da se sa ovim nastavi?
BALKANIST: Ko su mete ovih napada?
Adrijana Hodžić: Zavisi, kako-kad. Jedno vreme su najčešće mete napada bili zaposleni u Administrativnoj kancelariji Severne Mitrovice.
BALKANIST: Zašto su zastrašivanja bila usmerena protiv kancelarije?
Adrijana Hodžić: Zato što smo našim radom na terenu dokazali da je moguće napraviti pozitivan pomak. A postoje grupe ljudi koji žele da zadrže status quo, bez vladavine prava na severu, jer su u takvom okruženju određeni privatni biznisi i ilegalne radnje izuzetno profitabilni. I pojedinci od toga imaju koristi. Onima koji koriste lokalne institucije za zloupotrebu svega čega se dotaknu, vladavina prava nije u ličnom interesu.
BALKANIST: Da li ste vi ikada bili meta napada ili uznemiravanja?
Adrijana Hodžić: Niko mi nikad na ulici nije rekao ružnu reč ili negativan komentar, jer ja sa ovim ljudima ovde radim još od 1999. godine i oni vrlo dobro znaju koje su moje namere.
Međutim, automobil mog komšije je jednom zapaljen ispred moje zgrade, a bio je potpuno identičan mom porodičnom automobilu. Tako je imovina mog komšije, usled greške napadača, bila kolateralna šteta napada na mene. Drugom prilikom sam zatekla četiri metka na pragu mog stana u kojem živim sa suprugom i dvoje male dece. Pokušajte da zamislite koliko je to zastrašujuće. Takođe, nije bilo nimalo prijatno kada me je zvala bivša direktorka obdaništa i rekla da joj prete jer moja deca idu u to obdanište.
BALKANIST: Kako izlazite na kraj sa tim pritiskom na Vašu porodicu?
Adrijana Hodžić: Moja porodica ima više od četiri člana. Ja se prema svim mojim saradnicima u Administrativnoj kancelariji ophodim kao prema svojoj porodici. A mnogi od njih su mete nasilja. Nekima je zapaljen auto, drugima je bačena bomba na kuću. Jednom mom kolegi je na stan bačen kilogram plastičnog eksploziva, stan je bio potpuno uništen.
Čak su i pucali na četiri člana našeg tima — na mog zamenika, dvoje direktora i službenicu. Jednog petka u decembru mesecu, njih četvoro su napuštali kafić kada ih je sačekao mladić sa maskom na glavi i počeo da puca na njih iz heklera sa prigušivačem. Moj zamenik je ranjen. Bila je čista sreća da niko nije poginuo. Međutim, i pored svih ovih pritisaka nijedan zaposleni nije napustio našu kancelariju, jer znamo da je ono što radimo ovde preko potrebno i da mnogima puno znači.
BALKANIST: Koji su sledeći koraci nakon izbora?
Adrijana Hodžić: Neću dozvoliti da niko u opštini izgubi posao i sigurna sam da ovo mogu da postignem. Lako mogu da opravdam potrebu da zadržimo svakog zaposlenog u javnom sektoru. Počeću sa reorganizovanjem osoblja i osnovaću kvalitetne timove koji će biti potpuno transparentni u svom radu i koji se neće fokusirati na visoku politiku, već na potrebe građana. Na lokalu treba da obezbedimo bolje uslove za život.
BALKANIST: Šta je sa ostalim strahovima građana: da li će izgubiti penzije, zdravstveno i socijalno osiguranje?
Adrijana Hodžić: Verujem da Srbija neće preduzeti tako radikalne korake. Mislim da je Srbija zainteresovana za finansiranje severa i samo treba da postignemo dogovor kako da se to radi na transparentan i prihvatljiv način. Nema prepreka da Srbija nastavi da finansira obrazovanje i zdravstvo na severnom Kosovu.
BALKANIST: Kako komentarišete to što se Beograd svrstava na stranu jedne izborne liste?
Adrijana Hodžić: Izjave zvaničnika iz Beograda ukazuju da su zaista zainteresovani za pronalažene održivog rešenja za sever Kosova. S druge strane, pritisci na lokalu i to što Beograd propisuje građanima kako treba da glasaju, zajedno predstavljaju čin diktature i to je neprihvatljivo. Oni namerno koriste očajničku situaciju u kojoj se ljudi nalaze i manipulišu svakodnevnim strahovima građana. Ova užasna nesigurnost zbunjuje i plaši ljude. A povrh svega, Beograd otvoreno poziva građane da glasaju za kandidate kojima ljudi ovde ne veruju. To je veliki problem.
Mislim da bi bilo mnogo bolje po izlaznost ako bi Beograd pozvao građane da glasaju po sopstvenoj savesti. Mitrovica mora da ima opciju koja će da zbližava zajednice. Ovo je ipak multietnički grad.
BALKANIST: Ali građani su prethodno učestvovali u barikadama kako bi se usprotivili kosovskim institucijama?
Adrijana Hodžić: Da, u početku su ljudi zaista verovali u tu formu protesta. Ljudi su osećali potrebu da zaštite svoje dostojanstvo i da nekako privuku pažnju javnosti na svoje probleme. Ali ubrzo je postalo očigledno da ova metoda ne daje rezultate, a građani su na kraju nastavili da idu samo zato što im je bilo naređeno.
BALKANIST: Ko im je naredio?
Adrijana Hodžić: Pa, čelnici lokalnih institucija su izdali naređenje svojim zaposlenima da dolaze na barikade u sklopu svoje radne obaveze.
BALKANIST: Šta će se desiti nakon izbora?
Adrijana Hodžić: Moramo da nađemo rešenje koje je prihvatljivo za obe strane. Ne smemo da ignorišemo činjenicu da se desio rat. Jer time ignorišemo i žrtve rata. Govorim o onima koji su izgubili svoje najmilije, ali takođe i o onima koji još uvek žive u kolektivnim centrima, u uslovima nedostojnim čoveka. Govorim i o mladima koji su pred sobom imali svetlu budućnost, a danas jedva preživljavaju. Tokom prethodnih 15 godina njima je uskraćena mogućnost za adekvatno školovanje, uskraćena im je mogućnost da slede svoje snove i moramo mnogo da radimo kako bismo im pomogli da nastave sa svojim životima. Potpuno je neprihvatljivo da još uvek imamo kolektivne centre u kojima 80 porodica deli jednu ili dve WC šolje.
BALKANIST: Da li raseljeni Srbi žele da se vrate i žive na Kosovu?
Adrijana Hodžić: Mnogi koji su pokušali da se presele u gradove po Srbiji, a nisu uspeli tamo da se snađu, vratili su se u Mitrovicu. S druge strane, oni koji su uspeli da nađu posao van Kosova, koji su upisali svoju decu u nove škole, oni verovatno ne bi bili spremni da se odreknu novog života koji su tamo započeli. Ipak, mnogo je i onih koji su otišli a danas nemaju pristup svojim nekretninama i imanjima ovde na Kosovu, što je pravno pitanje koje moramo da rešimo.
Primarni povratnici danas su oni koji žive u kolektivnim centrima i koji nemaju gde da odu. Mi moramo da stvorimo održive uslove za njihov povratak. Njima ne treba pomoć u hrani, već šansa da budu aktivni članovi društva. Treba im mogućnost da zarade za život, trebaju im škole za njihovu decu, pristup medicinskoj nezi za njihove porodice, bezbednost. A ovo može da se postigne jedino zajedničkim naporima Beograda, Prištine i međunarodne zajednice.
Prvo što bih uradila kao gradonačelnik bilo bi da posetim porodice iz kolektivnih centara i da ih pitam šta je dovelo do toga da tu provedu tolike godine i šta bi želeli sada da rade. Postarala bih se da posete svoja imanja kojima do sada nisu imali pristup, da se organizuju razgovori sa susedima i da se vidi da li je njihov povratak moguć. Ako nije moguće da se tamo vrate, onda im treba omogućiti da sami odluče šta će biti sa njihovom imovinom — da li žele da je prodaju, da je daju pod zakup, ili nešto treće. Na obe strane postoje porodice čije su nekretnine, domaćinstva i imanja uzurpirana, i sve bi trebalo da se vrati zakonskim vlasnicima.
BALKANIST: Kako započeti rešavanje problema koje ste u ovom razgovoru naveli?
Adrijana Hodžić: To je moguće jedino kroz dobar model saradnje građana i institucija. Ako budem izabrana, postaraću se da skupština opštine uključuje sve zainteresovane građane u proces donošenja odluka. Dnevni red će svima biti poznat unapred, a na rasprave o specifičnim pitanjima posebno ćemo pozivati one kojih se ta pitanja direktno tiču. Na primer, ako skupština opštine razmatra odluku koja se tiče obrazovanja, obavezno ćemo pozvati sve direktore škola da aktivno učestvuju u radu sednice. Sada skupština opštine ne služi ničemu i neophodno je da joj povratimo dostojanstvo institucije u kojoj se donose najvažnije odluke za građane Mitrovice. S druge strane, moj kabinet i ja ćemo imati zadatak da sprovodimo odluke koje građani i njihovi predstavnici u lokalnoj skupštini donesu.
Ovde su se gradonačelnci ponašali kao kraljevi, a ljude su tretirali kao svoje podanike — i ja upravo to nameravam da promenim. Jer građanin je taj koji treba da se oseća kao kralj, a mi u institucijama smo tu da građanima služimo. Tako sam radila sa ljudima svih ovih godina, tako ću i nastaviti da radim ako budem izabrana za gradonačelnika.
