to your Gallery
Hotel Haludovo Palace na hrvatskom ostrvu Krk, grandiozna vizija multimilionerskog mogula iz Brooklyna, bio je najraskošniji i najrazvratniji u celom komunističkom svetu. Danas je to zjapeća ruina u poodmaklom stanju raspada, žrtva “tranzicije” i aljkave privatizacije. Međutim, Haludovo je bio samo početak. Ovo je prvi deo priče o košmaru hrvatske hotelske industrije.
Kada se Hrvatska ovog leta pridružila Evropskoj uniji, neki ljudi su slavili kao da je nova godina. Drugi (uglavnom koncentrisani u severnijim predelima Evrope), otvoreno su se grozili, pišući morbidno upečatljive naslove: “Hrvatska će biti novo groblje milijardi”, “Nova pretnja Evropi: Sporo raspadanje”.
Nažalost, mračnija predviđanja i morbidne metafore su ispravne bar u jednom smislu. Iako eurofobi mogu zvučati kao da čitave godine ne rade ništa osim zakeranja o Balkanu kao neizbežnom uzroku sledeće evropske “katastrofe”, njihovi strahovi izgledaju opravdano ukoliko pogledamo katastrofalno stanje hrvatske hotelske industrije. Dok turizam u najnovijoj članici EU izgleda kao da je u procvatu, brojne su nevolje u raju.
Duž prelepe jadranske obale, unija je nasledila ostatke napuštene turističke infrastrukture Jugoslavije, u stanju ubrzanog propadanja. Bukvalno na desetine ruiniranih i opasnih nekadašnjih hotela, kazina i zjapećih državnih odmarališta su u očajnoj potrebi za investicijama (ili drugom vrstom intervencije), ali svi nadležni su čvrsto opredeljeni da ne urade ama baš ništa povodom toga.
Prvi deo naše serije o agoniji hrvatske hotelske industrija opisuje uspon i pad odmarališta Haludovo, jednog od najambicioznijih hotelskih projekata u 20. veku. Ovih dana taj raspadajući objekat je opasan po život. Kada sam ga posetila pre par nedelja, pela sam se uz stepenište na kojima su čak nedostajali pojedini stepenici, a morala sam da dođem do poslednjeg sprata. Bila sam u lovu na ono što se smatralo vrhom socijalističkog luksuza: “kraljevski” apartman, soba u kojoj je Saddam Hussein pre mnogo godina proveo noć, navodno sa manekenkom magazina Penthouse. Pažljivo sam hodala kroz mračni hodnik, koji je potpuno prekriven skrhanim staklom. A kada sam ušla u ogromni deluxe apartman sa ostacima mahagonija, prvo što je upadalo u oči bio je ogromni krevet koji je dominirao prostorijom. Svi prozori su bili izbijeni, što mi je pomoglo da udahnem morski povetarac nekontaminiran azbestom, kao i da se zagledam u savršen pogled nad neverovatno plavim Jadranom. Međutim, ovaj trenutak spokoja je prekinut prilično iznenada, kada sam osetila da deo poda propada pod mojom desnom nogom.
Bilo je to kasnih 1960-ih kada je američki multimilioner i kralj pornografije Bob Guccione došao na ostrvo Krk u Jugoslaviji i doživeo prosvetljenje. Pater familias magazina Penthouse, zaplovio je u Jadransko More i iznenada osetio gromoglasno otkrovenje. U tom trenutku, Guccione je shvatio da je došao do “prave formule za borbu protiv Hladnog rata”.
Njegova formula je glasila ovako: sagradiće hotel Haludovo Palace i kazino Penthouse Adriatic — raskošan, dekadentan resort u malom ostrvskom gradu Malinska. To će dovući bogate strane turiste (i njihove čvrste valute) u neočekivani luksuz socijalističke Jugoslavije. Na taj način, sastaviće hladnoratovske neprijatelje koji će zajedno uživati u rekreativnim aktivnostima, u čulnom raju pod brendom Penthousea.
Kralj pornografije je pronašao svoj Xanadu: mesto gde će izgraditi sopstveno malo carstvo koje će doneti mir svetu kroz prepuštanje zadovoljstvima. Projekat je imponovao Guccioneovoj sujeti i njegovim ličnim ambicijama: u životu je najviše žudeo za šansom da bude prepoznat po još nečemu osim po pornografiji.
Isprva, izgledalo je kao da tajming ne može biti bolji. Jugoslavija je 1967. godine ukinula vize za strane turiste. Riječki aerodrom, koji je samo 15 minuta udaljen od Malinske na ostrvu Krk, otvoren je 1970. godine. Čak se priča da je izgradnja ostrvskog aerodroma deo dogovora između Guccionea i Tita, komunističkog diktatora i hedoniste koji je uživao u ženama, cigarama i unikatnim limuzinama.
Izgledalo je, takođe, da je dobro vreme za gradnju kazina. Kako se navodi u članku Radija Slobodna Evropa iz 1973, Jugosloveni tada nisu znali šta da rade sa kazinima (ili što bi jedan jugoslovenski zvaničnik rekao: “nemamo ekspertski kadar”), pa su oni godinama ostali potpuno neoporezovani. Ovaj previd je dozvolio nekolicini stranaca da zgrnu brdo novca. Dok je građanima Jugoslavije bio zabranjen ulazak u ova kockarska preduzeća, strancima je svakako bilo sve dozvoljeno, a Hrvatska je generisala 80% jugoslovenskog godišnjeg prihoda od turizma.
Ipak, bilo je tu i par manjih restrikcija za kazina ili “paviljone za igre na sreću”, kako su ih zvali u Jugoslaviji. Na primer, kako navodi direktor kazina Nino Spinelli, kockarima nikada nije bilo dozvoljeno da izgube baš previše novca — gornja granica je iznosila oko 36.000 dolara. “Gubici u našem kazinu nikada nisu toliko veliki da bi bilo koga naveli na samoubistvo”, objasnio je Spinelli.
Guccione bi kasnije govorio kako je tamošnja fleksibilna poslovna klima odgovarala njegovoj sicilijanskoj naravi. Kako je porno-baron izjavio za jedan list, “radnički savet je smešan. Saglasili su se sa svime što hoćemo da radimo. Rastegli su pravila koliko god su mogli da bi nas pustili da uđemo. Jugosloveni i ja smo zaista ideološki srodne duše.”
Imajući u vidu ove vrlo popustljive stavove, Guccione je odlučio da je došlo pravo vreme za postavljanje visokih ciljeva. Zato je kralj pornografije, koji nikada nije viđen bez zlatnog medaljona oko vrata, investirao u projekat čak 45 miliona dolara (oko 250 miliona današnjih dolara), plus dodatnih 500.000 dolara za oglašavanje. Brodokomerc, državno preduzeće iz Rijeke, služilo je kao zvanični nosilac projekta.
Hotel Haludovo Palace i kazino Penthouse Adriatic Club otvoreni su 1972. godine, nakon gotovo četiri godine gradnje. Konačan proizvod je bio raskošan i upečatljivo moderan. Zapravo, to je verovatno bio najekstravagantniji preduzimački projekat ikada realizovan u jednoj komunističkoj zemlji (izuzimajući, naravno, sve što je izgrađeno oko kulta ličnosti velikog vođe). Glavni arhitekta je bio Boris Magaš, koji je projektovao mnoge važne građevine u Jugoslaviji, uključujući Muzej oslobođenja u Sarajevu i stadium Poljud u Splitu. Baštenske skulpture su bile delo Frana Kršinića, koji je već bio poznat po njegovoj statui Nikole Tesle na Nijagarinim vodopadima, u američkoj državi New York.
Resort Haludovo je imao sve što bi ljubitelji ležernosti mogli da požele: udobne tepihe, svetlucave lustere, bazen sa koktel barom, kuglanu, bujne viseće bašte, plaže, sopstveni medicinski centar, ribarsko naselje, saune, sportski bar, unikatne statue, salon lepote, salon za masažu, kao i ogromnu kuhinju krcatu jastozima, kavijarom i šampanjcem. Tokom ovog ranog, raskalašnog perioda, procenjeno je da su gosti konzumirali 100 kg jastoga, 5 kg kavijara i stotine boca šampanjca dnevno. Hotel je imao i zatvorene i otvorene bazene, a u jednom trenutku proširile su se glasine (još uvek nepotvrđene) da je jedan od njih bio napunjen šampanjcem.
Guccione je želo svakoga da dovede u Jugoslaviju. Umalo je u hotelskom salonu lepote zaposlio i plastičnog hirurga sa Manhattana koji je izumeo novi postupak za face lifting, pre nego što je njegov saradnik otkrio da “hirurg” zapravo nije imao dozvolu za rad. Ipak, Guccione je uspeo da dovede popriličan broj Amerikanaca kako bi radili u hotelu Haludovo, uključujući više od 10 mladih devojaka koje su radile kao hostese i krupjei. Zajedno sa 50 Penthouseovih “mezimica” (poput Playboyevih “zečica”), sve zaposlene devojke su nosile majušni kostim u stilu francuske sobarice. Ponekad bi dočekivale goste na aerodromu, a njihova pojava je hotelu davala gotovo mitsku popularnost. Ali one nisu bile tamo samo zato što su bile lepe (iako to jesu bile). Na otvaranju resorta Haludovo, Guccione je filmskoj ekipi iz Beograda rekao da su ove polugole devojke zapravo “mirovne snage novog sveta”.
Guccione je kasnije dodatno razradio svoj projekat izgradnje mira u svetu. Govorio je da je želeo da dovede američke radnike u Jugoslaviju kako bi mogli da rade rame uz rame sa građanima jedne socijalističke zemlje. Kako je izjavio za beogradski nedeljnik NIN: “Da bismo pobedili neznanje, neophodno je da razvijemo komunikaciju između ljudi. S tim u vezi, turizam je svakako najsnažnija forma komunikacije. Kroz realizaciju ovog projekta, imamo šansu da započnemo veliki proces re-edukacije: postali smo partneri u uklanjanju sumnje i neznanja”.
Ostrvski kompleks na Krku uspeo je da na jedno mesto dovede važne političke figure sa različitih krajeva sveta. Saddam Hussein je bio jedan od viđenijih gostiju, a zabeleženo je da je ostavio čuvenu napojnicu od 2.000 dolara jednoj vrlo uslužnoj “mezimici” (Husseinov let nazad za Bagdad je navodno odložen jer je njegov sin zaboravio pozlaćeni pištolj ispod jastuka u svom apartmanu). Gradonačelnik Zagreba je 1974. godine u Haludovu primio delegaciju zvaničnika iz Kalifornije, kako bi razgovarali o saradnji u sektoru ugostiteljstva. Švedski premijer Olof Palme, koji je zauzeo kritički, “nesvrstani” stav prema supersilama Hladnog rata, takođe je odsedao u ovom hotelu. Naravno, i jugoslovenska crvena buržoazija se okupljala u Haludovu, čisto da malo prezalogaje kladovski crni kavijar na tostu i iskape po koju veliku čašu hladnog džina.
Na kraju, Haludovo je toliko trošilo da prosto nije moglo da opstane. Godine 1973, samo godinu dana nakon raskalašne žurke povodom njegovog otvaranja, resort je bankrotirao. Iako je potom ipak nekako opstao i radio još dve decenije, počeo je spor ali siguran pad.
Guccioneova karijera se nikada nije oporavila. Car pornografije, čija je imovina ranije iznosila 400 miliona dolara i koji je živeo u najvećem apartmanu na Manhattanu, umro je u nemaštini 2010. godine. Ubrzo nakon Guccioneove smrti, njegov prijatelj Anthony Haden-Guest o svemu tome je napisao: “Šta je to proklelo Boba Guccionea? Taj izlet na ostrvo uz jugoslovensku obalu? Resort koji se nikada nije desio?”
