„Dečaci plaču“

„Dečaci plaču“: ili koja je tajna veza između muških suza, fudbala i visoke politike?

Verovatno je Cure odsvirao najmuškiji od svih tinejdž rok klasika kada je poručio da dečaci nemaju pravo na plač. Poenta pesme je naravno sve suprotno ali se na koncertima uvek najglasnije peva refren. Ali zašto muškarci pored svih „zabrana“ i dalje plaču a da razlog za to nisu njihove fatalne devojčice? Inspiraciju za odgovor na ovo pitanje sam dobio na dve velike fudbalske utakmice poznate po masovnim muškim suzama. Prva je lokalni retro derbi iz osamdesetih a druga tekma je aktuelna i predstavlja jednu od najtragičnijih utakmica svih vremena, Nemačka – Brazil 7:1.

Nikada mi se iz glave nije izbrisalo sećanje na moj prvi plač. Do tada ih je sigurno bilo bezbroj ali je ovaj poseban jer je to momenat kada sam stvorio prvu jasnu sliku sebe koje se sećam. Imao sam 4 godine u proleće 1980-te a mesec je bio maj kada sam kao lud skakao po očevoj bordo kožnoj fotelji ispred televizora na kojem je upravo počinjao drugi tv dnevnik. Buljio sam u magičnu kutiju zbog redovnog crtaća u 7:15, krenula je Looney Toones odjavna špica a odmah zatim su krenule i vesti koje su se neplanirano prelile u moju dečiju  svest. Baš u sred razdraganog razvaljivanja nesrećnog komada nameštaja, spiker sa teglama na glavi je ubedljivo, duboko i dirljivo pročitao prvu i jedinu vest u toj epizodi:

„Umro je drug Tito“.

Television announcement of Tito's death, May 4, 1980 (Photo credit: YouTube)
Television announcement of Tito’s death, May 4, 1980 (Photo credit: YouTube)

Odjednom sam prestao da skačem, napravio glupu facu i rekao majci: „Pa to nije moguće, nije on umro!“ Odmah zatim sam počeo glasno da plačem, dečački, bez razloga, jer šta mali čovek od četiri godine može da zna o državi, značaju jednog čoveka, tv dnevniku ili pak o smrti. Kasnije, dosta kasnije sam pomislio da je taj plač krenuo iz istog nepoznatog izvora iz kojeg su potekle suze dok sam gledao film Titanik. Imao sam tada mnogo, mnogo više godina, samosvesti i iskustva a neko će reći i previše da bi sebi dopustio da plačem dok gledam slatki američki blokbaster. Plakao sam dakle iako sam znao sve. I  to da su Džek i Rouz ustvari Leo i Kejt i da bi se milion dece u africi godinu dana hranilo od para bačenih na taj film i da je sve to tamo samo gomila dobrih glumaca i uspešnih filmskih efekata. Svoj plač dakle nikada nisam uspeo dobro da protumačim pa ću zato pokušati ovaj fudbalerski, po starom dobrom paradoksalnom pravilu da uvek bolje vidimo tuđe emotivne probleme od svojih.

Puno godina kasnije, kada sam počeo da gledam fudbal i idem na utakmice u svest mi se urezao kultni video snimak kada su na isti dan mog prvog plača, dakle Titove smrti, fudbaleri Hajduka (Split, Hrvatska) i Crvene Zvezde (Beograd, Srbija)  svi odreda plakali postrojeni na sredini terena, pred sam početak derbi utakmice dva velika rivala na terenu i na tribinama. Na Poljudu, prelepom stadionu Hajduka su tada ridale i sudije a svi navijači su zajedno pevali stihove „Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo“. Snimak uplakanih fudbalera iz dve države koje su tada bile jedno, a koje će se u budućnosti rastaviti i sukobiti u monstruoznom ratu, poslužila je nebrojeno puta kao primer savršene metafore za  kraj jedne previše srećne istočnoevropske države koja je počela da umire onda kada je u večna lovišta otišao njen stvaralac, harizmatični i u svetu poštovani vođa Josip Broz Tito.

Ali koliko god da su umetnici, analitičari i raznorazni amaterski filozofi u svemu tome videli poruku za sutra, mislim da te fudbalerske suze nisu bile toliko proročke da bi videle nadolazeći rat. Bile su to jednostavno suze dve grupe talentovanih dečaka koji su osetili da se bliži kraj njihovoj zajedničkoj igri. Predosetili su da se poslednji put loptaju međusobno i da će se već sutra igrati samo sami sa sobom (što inače brzo dosadi i obavezno preraste u tuču). Priča je dakle pre svega o naglo prekinutom drugarstvu.  Uf, razmišljam sad, pa možda je reč „Drug Tito“ u genijalnoj prvoj rečenici tv dnevnika  bila i moj okidač za plač.  Nastavak ove lokalne fudbalske melodrame se dogodio deset godina kasnije ali je nažalost bio u žanru horora lišenog bilo kakvog dvostrukog značenja. U  Zagrebu, na utakmici između Dinama (Zagreb, Hrvatska) i Crvena Zvezda (Beograd, Srbija) desila se masovna tuča između navijača, policije i fudbalera. U balkanskoj verziji Hejsela sve je bilo jasno kao dan. Besneo je nacionalizam, niko nije plakao, svi su se jednostavno samo mrzeli i tukli a  Jugoslavija je toga dana i zvanično prestala da postoji.

Dvadeset pet godina kasnije na Balkanu je zbog mržnje i opasnosti koja preti sa tribina i dalje nemoguće oformiti jaku regionalnu ligu pa je fudbalski teren nažalost ili na sreću prestao da bude inspiracija bilo kome bilo za šta. Idemo zato u svet, na moderne gladijatorske igre zvane World Cup.

Na dan velike utakmice koja je rasplakala ceo Brazil zatekao sam se u kolima sa drugarom sa kojim sam isplanirao gledanje polufinala kod njega na gajbi. Trebalo je to da bude klasičan muški voajerski spektakl sa paketom ledenog piva, udobnim dvosedom i vrhunskom fudbalskom predstavom koju režiraju dva velika tima sa različitom fudbalskom i životnom filozofijom. Desio se međutim neočekivan zaplet jer smo na samo deset minuta pred početak utakmice saznali da nam je treći drug dobio sina te smo po starom srpskom običaju morali da skrenemo sa puta i odemo u kafanu na alkoholisanje i cepanje košulje slavljeniku. Drug je insistirao da skočimo odmah i po poklone a ja sam teško sakrio bes što ćemo propustiti prvih pola sata meča.

U kafani su sve žene bile za jednim stolom a ispred muškaraca, za drugim, je bio veliki televizor. Orkestar je malo svirao a malo gledao tv, stolovi su bili puni hrane i pića a utakmica na ogromnoj plazmi bez glasa spikera je izgledala kao deo nadrealne filmske scenografije. Kelner na koga smo odmah naleteli nam je promrljao da nema više šta ni da se gleda jer su im nemci već dali četiri komada. Rekao je to kao da je neko umro, mi nismo ni seli, a već je pao i peti.

(Photo credit: REUTERS/Ruben Sprich)
(Photo credit: REUTERS/Ruben Sprich)

Odmah mi se u glavi pojavila slika događaja sa svetskog prvenstva u Riu iz 1950 godine, kada su brazilski fanatici nakon poraza njihovog tima u finalu od Urugvaja, kroz grad nosili mrtvačke kovčege ispisane sa imenima njihovih igrača.

Društvene mreže su odmah počele da sevaju po surovoj ironiji a ja pamtim ovaj fcb.status:

„Nezahvalni Nemci su brzo  zaboravili toplo gostoprimstvo brazilskih domaćina  koji su njihovim naci sunarodnicima  pružili sigurno utočište nakon drugog svetskog rata“

Retko ko je može da oseti tu ludačku emociju brazilaca koju izaziva fudbal a ja sam gledajući potresnu scenu masovnog plakanja odjednom pomislio na organizacioni debakl koji je prethodio fudbalskom porazu. Stadioni su bili nezavršeni, procurele su korupcionaške afere, dok su na ulicama demonstrirale mase građana koji su tražili da tema broj jedan u Brazilu napokon prestane da bude fudbal. Ti pametni ljudi su pitali kada će država da se pozabavi ogromnim klasnim razlikama koje su porasle zajedno sa brazilskim privrednim čudom? Plakali su dakle i oni koji ne vole fudbal ali ne od tuge, već od besa i suzavca kojima su ih zasipali specijalni odredi policije.

Analitičari, umetnici i fudbalske poete će u ovom sportskom porazu videti priču o iskvarenim fudbalskim umetnicima koji su prerano postali bogati i prebrzo zaboravili pesak kopakabane i odrpane lopte koje su  kao deca pikali u favelama pored svojih vršnjaka koji su dilovali kokain ali ja ipak mislim da su to bile iste one suze koje su zadesile fudbalske lokalce sa balkana osamdesetih.

The great, irresponsible boys in yellow lost the opportunity of a lifetime: to play their “game of all games”, a spectacular finale which, in the case of victory, would have made them deities in the country. Half of Brazil felt this way, but this time, the other half of the population was on the streets, representing the part of the world that believes in man rather than God, and who has not turned a blind eye to the fact that football has ceased to be a noble sport, but has become a business teeming with corruption, with criminal activity at every level of its organization.

Anti-World Cup protest, Sao Paulo, Brazil, June 2014 (RODRIGO ABD/AP)
Anti-World Cup protest, Sao Paulo, Brazil, June 2014 (RODRIGO ABD/AP)

Zato ću ja uvek navijati za tradicionalnu ideju fudbala koju je nekada negovao Brazil i svi ostali skromni i plemeniti sportisti koliko god ta ideja danas bila utopija a rečenica koja mi ovih dana nikako ne izlazi iz glave je genijalna misao majke mog dobrog druga:

„Sine, u ovim teškim vremenima će najbolje proći oni ljudi koji su sačuvali dete u sebi i koji će u svakom delu  života pronaći deo igre. Preživeće oni koji umeju da se igraju.“

Zato je ovaj poraz možda i velika pobeda Brazila jer će podsetiti ovu veliku i veselu naciju i njihove fudbalere da im niko nikada neće oduzeti ono što najbolje znaju da rade a to je ples u raznoraznim oblicima a ponajviše onaj sa loptom u kome ne moraju baš uvek da pobede a poželjno je i da u bogatoj karijeri bar jednom postanu totalno švorc.

P.S.  I da, još jedna poruka brazilcima. Kada vas napadne luzerski bes, setite se da tamo daleko, neki balkanci ne mogu ni da se igraju međusobno a kamoli da pobeđuju, gube ili plaču…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Liked it? Take a second to support Balkanist on Patreon!
Avatar
Gregor Zupanc

Gregor Zupanc, (1976) became involved in Film and TV Directing in 1997 at the age of 21, in the creative workshops for extraordinary talents, “Research Centre of RTS”. Since 2000, he has worked as a freelance director and producer of TV commercials, music videos, feature films, short films and TV formats, for both domestic and foreign film and television companies.His current project is “My Personal Seal”, a national television contest awarded in TV format, which was broadcast in seasons 2012 and 2013 during primetime on the first channel of National Serbian Television (RTS).