Ovaj članak je deo našeg serijala “Ta velika dijaspora”, inspirisanog istoimenom pesmom Rachel Zucker. Dvaput mesečno, objavljivaćemo priče ljudi koji su se, iz ovog ili onog razloga, našli u nekom drugom kraju sveta. Želimo da čujemo svjedočanstva ljudi sa svih strana, a vaše eseje ili spremnost na intervju primamo na adresu: editor[at]balkanist.net. Bilo da ste označeni kao emigrant, expat, Gastarbeiter, izbeglica, student iz inostranstva, ili azilant, želimo da pričamo sa vama, članovima Velike dijaspore.
Danica Ilic, Novinarka, London, UK
Danice, ti si iz Beograda otišla da živiš i radiš u London 2000. godine, četiri godine nakon pada Miloševića i godinu dana poslije ubistva Zorana Đinđića. U Beogradu si radila kao novinarka radija B92. Kako je izgledao tvoj život u Srbiji, šta si voljela, šta ti je smetalo?
Moj život u Srbiji, pre nego sto ću da je napustim, odvijao se u i oko Radija B92. Bitno je što naglašavam da je u pitanju Radio, da je u pitanju “stara” ili kako neki vole da kažu “prava” devedesetvojka gde se slušala najbolja i najprogresivnija muzika, gde su radili ljudi koji su praktično osnovali techno scenu u Srbiji, gde su se motali obrazovani, slobodni, duhoviti, pravdoljubivi, jednostavno najbolji ljudi. Jedino tamo sam mogla da budem slobodna u vreme dok je Milošević bio na vlasti, pa i kada je otišao. Jedino sam tamo našla ljude sa kojima sam govorila isti jezik, koji su delili iste vrednosti kao i ja, koji su bili nesutrašivi. Ali, nisam samo radila na B92, već sam se i privatno družila sa ekipom odatle. Svrsishodnost koju sam osećala da postoji u mom životu otkako sam kao tinejdžerka postala politički i društveno aktivna, polako je međutim počela da se gubi kako je odmicao 21. vek u Srbiji. To verovatno ima veze a tim što sam i ja sazrevala i mnogi su se ideali u koje sam kao devojka i mlada novinarka, verovala, počeli da se ruše. Sam grad je počeo da izgleda drugačije.
Nisam želela da odem. Ipak, moj život, profesionlani i privatni, dobio je neobičan zaokret kada sam čula da su BBCiju potrebni novinari iz Srbije. Prijavila sam se na konkurs, prošla sam i potpisala ugovor na godinu dana, ali sam već tada znala da se neću vratiti. Dok sam živela u Beogradu, sećam se da smo se muvali po kojekavim rečnim brodovima jos neobičnijih i ponekad, skoro pa vulgarnih naziva gde su se održavale najbolje žurke sa najboljim DJevima. Tada nije bilo toliko tih splavova primitivne estetike i još gore, nasilničke kulture ponašanja gde se malo-malo, pa desi neka pucnjava. Progresivni deo društva se jeste preklapao sa grupama koje su još uvek žalile za bezakonjem i moralnim i bukvalnim nasiljem 90-tih, ali je postojala nada da će oni koji su pripadali naprednoj grupi mislećih, prevagnuti. Kako stvari sada stoje, izgleda da su ovi drugi ne samo ponovo došli na vlast, nego su povratili i sav onaj mrak koji se tako duboko zavlači u pozorišta, bisokope koje ne rade, koji prosto isijava sa svih TV ekrana, koji se preliva i vraća iz jedne u drugu zemlju regiona, koji mi prosto bode oči svaki put kad sletim na aerodrom Nikola Tesla. I istovremeno, svaki put sam u tom trenutku najsrećnija žena. Jer se vraćam “mojim ljudima” koji i dalje žive u toj zemlji. Klasika emigranata.
2004. si stigla u London. Koji su tvoji prvi utisci, kako si se snašla za stan i uopšte, kako si se logistički organizovala? Da li se sjećaš, da li ti se perspektiva na Beograd izmijenila tih prvih mjeseci boravka u Londonu?
Imala sam sreću da su u London, na BBC, pre mene otišli dvoje mojih kolega i prijatelja. Oni su mi bili “prva pomoć” u mom snalaženju i kasnije, u prihvatanju činjenice da se moj život promenio. Stan sam našla za mesec dana, u kraju gde su već živeli moji prijatelji. Taj stan, na brdu Crouch Hill, sa pogledom na ceo London, biće moja najveća uteha, moje sklonište u narednih par godina teškog privikavanja na London. Uopšte nije bilo lako. I pored prijatelja, rođake koja takođe živi ovde, i pored zanimljivog posla i sasvim drugačijeg načina rada koji sam savladavala na BBCiju, svake večeri u prvih par godina, vraćala bih se kući tužna i usamljena. Telefonski računi su u prvih nekoliko meseci bili astronomski. Sve mi je nedostajalo što sam ostavila iza sebe u Srbiji. Kao da me je neko iščupao iz zemlje i bacio daleko, daleko od svega meni poznatog i dragog. U Londonu je sve bilo drugačije. Uređenost i organizovanost javnog života, parkovi na svakom koraku, izuzetno agresivna anti-pušačka kampanja, večere koje se služe bez hleba, pivo koje se pije svakog dana posle posla, kontejneri za reciklažu na svakom koraku (ovo naročito ističem, jer je to jedna od stvari koja je u moje vreme u Srbiji bila nepostojeća). Dakle, nisam se samo privikavala na novi posao i grad, već i na sasvim drugačiji način življenja. Danas je London moj grad i sasvim me je prihvatio, a i ja njega.
Deset godina kasnije, kako vidiš ljudska prava, medije, društvo u Srbiji u odnosu na 2004.?
Danas meni moja zemlja izgleda umorna, osiromašena i obespravljena. Čini mi se pokradenom nakon prodaja svih javnih preduzeća, korupcijskih afera, nakon silnih zajmova uzetih od svetskih “pozajmljivača para”. Ali nije to najstrašnije. Još je gore odsustvo kritičkog duha u medijima i uopšte, u javnom životu. Svi hrabri, misleći ljudi i dalje govore, pišu, slikaju i pevaju ukazujući na manjkavosti u društvu i državi. To nije, niti će u Srbiji ikada biti problem. Meni je problematično to što oni nigde ne mogu niti da se vide, niti da se čuju. A i kada se kritički tekstovi provuku kroz filtere cenzure i auto-cenzure, uvek je tu neki mediokritetski menadžment da upozori na povezanost vlasti i onih koji se reklamiraju u dotičnim novinama ili televiziji, te “uzročno/posledične” veze izmedju reklama i plata i naredne rate stambenog kredita. Bioskopi ne rade, pojedinim pozorištima bi bilo bolje da ne rade. I nije Srbija jedina u kojoj je vidljiv nedostatak napredne misli i ideja koje se suprotstavljaju ustaljenom, kapitalističkom sistemu vrednosti. Ceo svet je u krizi. Jedino što se na globalnom nivou pomaljaju pokreti poput UK Uncut, Anonymous, što se štampaju i analiziraju knjige poput “Indignez-vouz” (“Pobunite se”). U mojoj zemlji tek treba da dodje do snažnijeg otpora cenzuri, merama štednje, prevlasti kiča i pogrešnih vrednosti. Sloboda je uvek na strani hrabrih, a hrabrih i pametnih u Srbiji ima mnogo. Na njihovoj strani je i internet.
I naravno, kada upoređujem kako je izgledao Beograd pre deset godina, kog je kvaliteta bila Ibarska magistrala kojom putujem do Kraljeva u posetu porodici, koliko se novih restorana otvorilo sa najukusnijom hranom na svetu, dolazim do zaključka da je sve to mnogo bolje. Ali i treba da bude bolje. Zato tome ne posvećujem širu analizu. Mislim da veći trud treba uložiti tamo gde su potrebne popravke, oslobadjanje i promene.
Kada kažeš da je na strani hrabrih i pametnih internet, otvara mi se pitanje zašto se tolike priče i pitanja ne prevode dobro ili nikako offline. Evo, za primjer, navodno se Prvi potpredsjednik Vlade po drugi put nedavno oženio, priče i rasprave o tome, navodne autentične fotografije sa svadbe danima su kružile društvenim medijima. Mediji su o tome ćutali, navodno zbog cenzure. Osnovno pitanje online zajednice Srbije postalo je ‘zašto mediji, pa i najžući među tabloidima, o tome ćute’. Danice, zašto misliš da niti jedan jedini medij u Srbiji nije pitao Aleksandra Vučića kako mu se zove supruga?
Ne znam gde su svi oni novinari koji se nisu plašili ni ratova, ni NATO-a, ni Miloševića, a bogami ni Dačića, ni Vučića. Sigurna sam da ih se ne boje ni sada, niti bi imali problem da postave pitanje Vučiću i o mnogo bitnijim stvarima, a kamoli kako mu se žena zove. Te hrabre i pravdoljubive kolege u Srbiji pišu i objavljuju blogove, kolumne, samo što ih nećete čuti ni na jednom mediju, jer njima upravljaju kukavice. Urednici su kukavice. I čini mi se da je nastupilo ono vreme kada svi sa svima kalkulišu šta im se manje ili više isplati, kako da manjim zlom nadomeste veće itd. I u tim silnim preračunima se izgube decenije i još važnije, izgube se kredibilitet i moral. A oni koji još uvek veruju u ideale i ne prezaju ni od čega, u njih su uprte moje nade. U mlade koji će da iskoriste tehnologiju i nove medije. Neminovno je da će se nad Srbijom začuti neki novi gerila radio.
O čemu će da govori gerila radio?
O tome zašto cela Srbija na društvenim mrežama polemiše da li se Aleksandar Vučić drugi put oženio, a niko javno to ne sme da ga pita. Ekipa tog gerila radija prozvala bi odgovorne za to što deca pojedinih političara koriste državne automobile za lične potrebe, pitala bi ko je i zašto odlučio da baš Svetlana Ražnatović peva Beograđanima za Novu godinu i ne bi zaboravila da podseti javnost gde su bili i šta su radili poslednjih decenija Vučić, Dačić, Tadić i ostali.
Na gerila radiju u Srbiji 2014. bi se čulo ko je i zašto cenzurisao tekst Dušana Mašića o sramoti koja vlada u medijskom prostoru, ko i zašto na mala vrata uvodi genetski modifikovanu hranu i da nije moguće pomerati dozvoljenu granicu aflatoksina u mleku onako kako se to svidi kojekakvim državnim sekretarima, načelnicima i ministrima koji su svojom nepažnjom, nebrigom i neznanjem ugrozili zdravlje građana, a mediji im u tome pomogli neodgovornim i plitkim, podaničkim izveštavanjem.
Gerila radio bi podsećao da je predsednik Srbije čovek kome nije žao što je ubijen drugi čovek, novinar, Slavko Ćuruvija.
Na talasima tog radija bi se čulo šta misle Romi, ali ne samo o pitanjima koja se tiču njihovog obrazovanja ili stanovanja. Htela bih da čujem šta smatraju predstavnici romske zajednice o svim ostalim društvenim pitanjima i temama koje se tumače po novinama. Šta kažu Albanci, izbegli iz Sirije, homoseksulaci, osobe sa invaliditetom, tinejdžeri i žene, ali ne samo zato što su pripadnici ovih manjinskih grupa, već zato što su punopravni članovi društva i zato što mediji u Srbiji moraju da oslikavaju društvo, a ne da ga predstavljaju onako su to zamislili vlastodršci i pripadnici samo njima znane elite, uglavnom elite obogaćene u vreme osiromašenja države.
Na tom radiju bi se čulo da državna i ostale televizije prikazuju kriminalne programe koji vredjaju inteligenciju i ukus stanovništva. Ovom prilikom reč “televizija” ne bi bila pogrešno akcentovano kako to uporno rade voditelji i voditeljice smešeći se sa ekrana dok čitaju vesti o eksploziji bombe u Iraku.
Na tom bi se radiju slušalo zašto se Srpska pravoslavna crkva meša u držvne stvari i dokle je stigla sa istragom zlostavljanja maloletnika od strane pojedinih popova. I odakle pojedinim crkvenim predstavnicima pare, a bogami i kako imaju obraza da se voze limuzinama u zemlji u kojoj skoro 10% stanovništva živi ispod granice siromaštva.
Na tom bi radiju postojale emisije posvećene klasičnoj muzici, stripu, drugim gradovima i sredinama pored Beograda i Novog Sada, čulo bi se kako se i šta dogadja u susedstvu, ali i na svetskoj sceni naročito onoj o kojoj svetski mediji ne izveštavaju, na pozornici koja se buni i bori protiv kapitalističke eksploatacije, rasizma, korupcije, neokolonijalizma i vojnih intervencija.
Na tom mom idealnom radiju istina izrečena jasno i hrabro, bez potrebe da bilo koga zadovolji i bez isključivanja bilo koga ko je drugačiji, bila bi jedino načelo.
Da se odmaknemo malo od medija, pa i od Beograda. Tvoja porodica je u Kraljevu. Kako žive?
Nije život u Kraljevu ništa mnogo drugačiji od ostalih gradova u unutrašnjasti Srbije. Zahvaljujući hrani rodbine i prijatelja sa sela, komšijskih pozajmica od 200, 300 dinara i poznanstvu ljubaznog osoblja na bankarskim šalterima, ljudi u Kraljevu nekako preživljavaju. A to se preživljavanje odvija decenijama, pa je postalo jedina poznata forma življenja. Ja sam celog svog života želela da odem iz Kraljeva, što sam i uradila odmah po završetku srednje škole, a danas se tamo najiskrenije vraćam. To nije samo zbog roditelja, brata i njegove porodice koji tamo žive, već zato što je tamo nekako najmanja koncentracija palanačkog duha kojeg se užasavam. “U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost”, kaže Radomir Konstantinović. E to je najvidljivije u prestonom gradu Beogradu, centru moći, malograđanštine i kiča. Što je veći grad, to je veća palanka. Uprkos svim univerzitetima, bibliotekama, medijima, parama, uprkos većoj dostupnosti interneta, Beograd je veća palanka. Tamo se većina drži i to dobro, ustaljenog običaja. Nemam razumevanja za Beograđane kojima je pripadalo da budu progresivni deo društva, da budu “ličnosti” i vode društvo napred, a umesto toga su pristali na kompromis. I da ne bih upala u zamku generalizacije, naglašavam da to da li je neko Beograđanin ili Kraljevčanin nema nikakve veze. Hoću samo da napravim razliku izmedju prevlasti palančkog duha i to svuda, u svakom mestu u Srbiji. Jedino što u malim gradovima poput Kraljeva, prepoznajem da se ulaže veći napor i veća hrabrost odupiranju palanci i malograđanštini. Njima je teže, zato sam kritičnija prema palanačkoj većini u prestonom nam gradu. Uz to, u manjim mestima do izražaja dolazi pripadnost zajednici i solidarnost među članovima te iste zajednice. To su one bankarske radnice što su davale po neki ček više, to su bake na pijaci koje daju jaja za koja može da se plati i sledeći put. Valjda to zajedništvo i održava sve te ljude sa sramotnim platama i penzijama u životu. U unutrašnjosti je neuporedivo manje sadržaja, kulturnih, javnih, manje mogućnosti za decu, manje sportskih centara, manje radionica. Pa opet, ne daju se ljudi i dovijaju se na sve načine da se odupru palanci. Neke od najboljih predstava u životu, recimo, gledala sam u Kraljevačkom pozorištu. Da ne bude zabune, deo Londona iz kojeg dajem ovaj intervju, East Dulwich, smatram najočiglednijim primerom malograđanštine i mediokriteta koji sam u skorije vreme spoznala. Tek za njih nemam razumevanja i smatram da zbog toga svi oni koji su rasli i razvijali se sa privlegijama, zaslužuju veću i nemilosrdniju kritiku.
Kome je pripalo da bude progresivni dio društva u Beogradu, onaj koji bi trebao da vodi društvo naprijed? I o kojoj vrsti kompromisa govoriš?
Kao što se političari drže svojih foteljica, tako se upravnici pozorišta, urednici novina, profesori univerziteta, drže svojih platica i titula. Oni su pristali na kompromis onoga dana kada su odlučili da zaborave ko su i šta su Vučić, Dačić, Svetlana Ražnatović. Svi koji o tome ne govore i ne pišu ništa, svi koji ne kritikuju osiromašenje zemlje, duhovno i materijalno. Na kompromis pristaju i svi oni koji planiraju da pobegnu iz zemlje verujući da je u kapitalističkim, uređenim državama dobro. Jeste dobro, mnogo je bolje, i to ne znači da mi kao pojedinci ne treba da težimo boljem životu. Ali koja je sreća živeti kao pojedinac dobro dok se oko nas ceo svet raspada, moralno i bukvalno. Koje je zadovoljstvo živeti udobno u toplim, lepo uređenim stanovima, voziti se dobrim kolima i letovati na Karibima, kada znate, a morate znati, da na drugom kraju planete umiru deca, ginu mladi, potlačeni, drugačiji. Evo moj primer, ja živim u Londonu, neko će reći blago meni. Ali nisam srecna, jer od svih koje volim i cenim u Srbiji čujem da im nikada nije bilo gore.
Ne znam da odredim manjinu koja će društvo u Srbiji da povede napred. Još ne nazirem taj napredni nukleus koji će da izbavi društvenu svest iz mraka, čamotinje, opšte apatije i pristajanja na ponuđeno, ma koliko to ponuđeno bilo loše. Iako ih ne prepoznajem, znam, ubeđena sam u to, da moralni, misleći pojedinci postoje i da će ubrzo stupiti na javnu scenu, tj. da će je osvojiti, jer im javnost u Srbiji taj prostor nikada sama neće ponuditi.
Srpska svakodnevnica nam ne dozvoljava da završimo ovaj razgovor. Trebalo je da završimo tvojim prethodnim odgovorom ali srpska policija je u međuvremenu tokom noći ušetala u spavaću sobu urednice Balkanista Lily Lynch. Želim da čujem tvoj komentar na ovaj događaj.
Urednicu Balkanista ne poznajem lično, samo preko tekstova koje piše i objavljuje. Ali zato odlično znam srpsku policiju, još uvek ministra nadležnog i glavnog vlastodršca u Srbiji. I ništa me od njih ne čudi. Štaviše, upadanje u stanove, prestrašivanje novinara, cenzura, otimanje i laganje su sredstva kojima su se i Dačić i Vučić služili dok sam živela u Srbiji, a oni, onaj prethodni put, bili na vlasti. Dakle, zašto se istim metodama ne bi poslužili i sada, kada su se ponovo dokopali te iste vlasti. Oni samo za jedno znaju. Silu i cenzuru. No narod je taj koji ne može i ne treba da pristaje na uskraćivanje osnovnih ljudskih sloboda kakvo se desilo Lily Lynch. I koliko vidim, nepristajanje , već na početku predizborne kampanje, poprima najslobodniji od svih oblika – humor. Prvo ćemo ih ismejati, i Vučića i Dačića, i Tadića i sve ostale tzv političare, da ne kažem “male ljude”, a što da i ne kažem kad su oličenje onoga što “malim čovekom” naziva Vilhelm Rajh. Dakle, Srbija će sve njih najpre ismejati, a onda oterati i iz fotelja i kabineta, pa i sa TV ekrana. Dolaze bolji dani, slobodni dani. Ja sam optimista.
Danica na Twitteru: @dasha_i
