Beogradska parada ponosa je zakazana za narednu subotu. Čekajući ovaj događaj, analizirali smo “super hit” Srđana Dragojevića — “Paradu”, film koji odzvanja savremenom srpskom politikom.
U odsustvu bilo kakvog moralnog ili ideološki konzistentnog vođstva, Srbi i dalje traže način kako da govore o balkanskim ratovima iz devedesetih. “Parada” (2011.), iznenadni hit veterana režije Srđana Dragojevića, izgleda kao pokušaj da se otvori razgovor na tu temu. Ali film ima i jedan malo mračniji cilj: njime se tiho slavi nacionalizam devedesetih pod maskom promovisanja “tolerancije”.
Radnja filma se vrti oko neizvesne beogradske Parade ponosa, ali se samo površno bavi životom gej Srba izvan stereotipnih viceva. Heroj “Parade” je prevejani kriminalac i bivši paravojni vođa, Miško Drašković Limun (Nikola Kojo) koji bi, zbog svoje homofobije, trebalo da predstavlja simbol celog srpskog naroda. Ali nije sasvim fer izjednačavati sve Srbe sa zloglasnim ratnim kriminalcem poput Željka Ražnatovića Arkana. Da je ovo učinjeno u nekom holivudskom filmu, režiser bi bio optužen za “antisrbizam”.
Limun je mačo kriminalac, heroj koji se loži na pucačine, što je poznat i naveliko slavljen simbol srpske pop-kulture devedesetih, kada su tinejdžerke kačile postere gangstera i švercera pored slika Džonija Depa na zidove svojih spavaćih soba.
Ti dani su odavno prošli, ali Dragojević, njegova Socijalistička partija Srbije i njihovi koalicioni partneri, koji su danas na vlasti, i dalje insistiraju na određenom kontinuitetu sa prošlošću: “Lica koja su se često viđala u starim danima”, što bi rekao ruski romanopisac Viktor Pelevin.
“Parada” kreće sa rečnikom balkanskog govora mržnje: Srbi su ”četnici”, Hrvati “ustaše”, Bošnjaci “balije”, a Albanci “šiptari”. Homoseksualci su “pederi” i to je jedina psovka koju svi podjednako koriste, što znači da su svi loši. Bratstvo i jedinstvo!
Priča počinje pucnjima suparničkih kriminalaca u Limunovog voljenog buldoga. Uzrujani heroj-kriminalac vozi svog ranjenog psa do veterinara Radmila (Miloš Samolov), koji psu herojski spasava život. Radmilo je zapravo gej. (On je “koristan” gej, pa je dozvoljeno da ga “tolerišemo”).
U međuvremenu, Limunova verenica Biserka (Hristina Popović), želi da Radmilov zgodan i moderan dečko, Mirko (Goran Jevtić), bude zadužen za planiranje njihovog venčanja zbog njegovog osećaja za “fensi” dizajn. Ovde Dragojević podržava još jedan oblik predrasude, iskorišćavanjem podele na urbano i ruralno. Biserka ne želi venčanje “sa trubama i tim ruralnim primitivizmom”. Ona ljude koji nisu iz Beograda naziva “divljacima”. Kao što rekoh, svi su loši.
Planiranje venčanja ne ide baš najbolje i Biserka prekida svaku komunikaciju sa njenim kriminalcem-herojom i budućim mužem. Radmilo se ponovo dokazuje kao koristan, tako što nudi Limunu da popravi njegovu propalu vezu ukoliko on za uzvrat fizički zaštiti beogradsku Paradu ponosa, kojoj prete nasilni ultranacionalisti.
E tu počinje sva zabava. Film naprasno postaje komedija o ortacima. Radmilo i Limun sedaju u ružičasti Mini Cooper i kreću na put kroz bivšu Jugoslaviju kako bi pokušali da ubede Limunove stare ortake (protiv kojih je ranije ratovao) da služe u obezbeđenju Parade. Uspeva da uključi Hrvata Roka (Goran Navojec), Bošnjaka Halila (Dejan Aćimović) i kosovskog Albanca Azema (Toni Mihajlovski).
Film je hvaljen kao “politički nekorektan”. Mark Adams je za Screendaily napisao da film “pametno slavi” politički nekorektna svojstva da bi “iskorak iz uobičajenog pretvorio u komediju”. Ali premalo je tu pametnog, smešnog, ili neobičnog. Umesto toga, Dragojević prežvakava klišee koji su toliko bajati (Radmilo feminizirano pijucka svoja pića sa uzdignutim malim prstom) da se na “vic” niko i ne nasmeje.
Međutim, najviše uznemirava onaj (potpuno diskreditujući) aspekt “Parade” koji se bavi predstavljanjem različitih nacionalnosti. Mnogi kritičari su film uzdizali zbog njegovog svežeg opisa harmonije među bivšim neprijateljima. A to je opasno pogrešno čitanje ovog filma. “Parada” pravi sprdnju od međuetničke “tolerancije” i na vrlo sadistički način tumači “bratstvo i jedinstvo”.
Nekoliko momenata u filmu demaskira ovu činjenicu. Prvo, postoje dve scene u kojoj svi muškarci pevaju “Ne može nam niko ništa”. Ova himna devedesetih, bosanskog Srbina Mitra Mirića, bila je popularna u Miloševićevoj Jugoslaviji gde je redovno emitovana na kontrolisanim državnim medijima. Pesma otelovljuje osećaj srpskog inata protiv Zapada i svojih suseda sa kojima su bili u ratu. U “Paradi” ova pesma predstavlja potpuni i entuzijastični apologizam, jer vidimo ljude koji su bili mete Miloševićeve politike kako se vesele uz simbole njegove ratne nadmoći.
Ne može nam niko ništa
Ipak, momenat koji u filmu najviše uznemirava nastupa kada se Azem, kosovski Albanac, pridruži grupi u ružičastom Miniju na putu za Beograd. Uz usputno šegačenje, saznajemo da je Azem jednom silovao zebru u beogradskom zoološkom vrtu (i čak joj preneo triper).
Ovo nije samo “politički nekorektno” niti “iskorak iz uobičajenog”. To nije prijateljska, dobronamerna šala. Zamenite Azema za lika bilo koje druge rase ili nacionalnosti (uključujući tu i srpsku), u bilo kom istorijskom razdoblju, i ostaće jednako odbojno. Dovoljno govori i činjenica da Azema nije glumio Albanac, već poznati makedonski glumac, Toni Mihajlovski.
Jedan zapadni novinar je nedavno napisao da je Kosovo “jedina zemlja u regionu” gde je “Parada” primljena kao “previše kontroverzna” za prikazivanje u bioskopima. Pa, možda je je to tako zato što anegdota o zebri, koja je tako nonšalantno ubačena u scenario, potpuno poništava sve pretenzije ovog filma da gradi “toleranciju”.
“Parada” je primila najviše pohvale od zapadnih filmskih kritičara, koji su je nazvali “ponosom Srbije”, “urnebesno smešnom”, “najnovijim značajnim doprinosom gej kulturi” i “srpskom verzijom ‘Brokeback Mountaina’”. Jedan kritičar je napisao da “pored gej prava, film afirmiše budućnost država regiona kao tolerantnih društava koja se međusobno poštuju, društava ujedinjenih ne klasnom svešću ili etničkim krvnim rivalitetima, već liberalnim vrednostima”. Međutim, realnost je da nas “Parada” samo instruiše da svoj kolektivni prezir i optužbe za perverziju preusmerimo sa gejeva na drugu grupu. Kakav je to napredak?
“Ako se beogradski Prajd 2012. prvi put u istoriji odigra bez nasilja, biću ponosan da sam napravio nešto važno za društvo u kojem živim”, rekao je o svom filmu Dragojević početkom 2012. Međutim, Parada ponosa je te godine zabranjena na preporuku Miloševićevog bivšeg portparola i pulena — lidera Dragojevićeve stranke.
Zapadni mediji su prosto obožavali rediteljeve izjave da uspeh njegovog filma predstavlja “lošu vest za nacionaliste” i to zato što je s namerom govorio sve što ti mediji žele da čuju, a znao je da može da računa na njihovo neznanje. Zapravo, mnogo je dobrih vesti za nacionaliste iz devedesetih, koji ponovo kotrolišu zemlju. Je l’ treba da poverujemo da su se i oni promenili, poput Dragojevićevog Limuna? Uznemirava činjenica da su skoro svi — na Zapadu i u Srbiji — drage volje i nekritički već prihvatili ovaj preobražaj, i ovi mora da se osećaju vrlo ohrabreno. Ne može nam niko ništa. Jači smo od sudbine.
Možda se oni stvarno jesu promenili. Ali mora li Srbija zauvek da ostane okarakterisana likovima iz devedesetih — kako u filmu, tako i u politici? Dobili smo jedan vrlo proračunat materijal koji uveseljava raju. Ali i dalje opstaje osećaj nelagodnosti koji svedoči da tu nešto nije u redu. Kao što je Pelvin, savremeni ruski pisac, nedavno napisao: “Prvo pokušaš da razumeš šta će se narodu svideti, a onda im to predaš kao šarenu lažu”.
