Prvi deo: Kako je duvanska industrija kupila Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama.
Najekskluzivnije dance žurke za tinejdžere u Istočnoj Evropi prekrivene su velom gotovo masonske tajnovitosti. To sam saznala kada sam zvala nacionalno sedište kompanije koja organizuje i sponzoriše ove bizarne događaje, a koje barem jedan posetilac opisuje rečima: “iskustvo koje menja život”.
Dok pozivam broj nacionalne kancelarije, ne mogu da se oduprem osećanju blagog uzbuđenja. Upravo ću da razgovaram sa živim predstavnikom kompanije koju neki ljudi porede sa satanom.
Mlada žena se javlja na telefon i izgovara ime kompanije. Ime koje za svet korporativnih identiteta predstavlja isto što i Dik Čejni (Dick Chaney) za američku politiku. Ukratko joj objasnim zašto zovem i zamolim je da budem stavljena na mejling listu žurke.
Neprijatna tišina sa druge strane telefonske linije govori mi da sam postavila tabu pitanje. Pokušavam da je opustim objašnjavajući da sam čula da ta kompanija pravi najbolje žurke. “Pa naše žurke jesu najbolje”, zbrzala je. Onda je zastala. “Sačekajte malo”, dodala je.
Drži ruku preko mikrofona pa ne mogu da razaznam njene reči, ali mogu da čujem da se mlada žena prepire sa koleginicom. Žao mi je zbog toga. Kada se vratila našem razgovoru, imala je pripremljen sasvim drugačiji odgovor. “Mi ne organizujemo nikakve događaje,” rekla je kratko. Sad sam ja zbunjena i pitam je kako je to moguće. Videla sam na internetu slike sa žurki i sve ostalo. Njen odgovor je ovog puta bio manje jasan: “Neće biti nikakvih događaja.”
Čudno, ali nekoherentna mešavina informacija počinje da ima smisla. Ove dance žurke su namerno polutajne. One su nelegalne u Srbiji i u većini drugih zemalja u regionu, ali se ipak organizuju zahvaljujući ekonomskoj moći kojom organizator utiče na pretparačke i korumpirane vlade Istočne Evrope.
Informacije o ovim žurkama našla sam na amaterskim snimcima na YouTubeu, na nekoliko fensi promotivnih video klipova na Vimeu i na jednom neredovno ažuriranom blogu koji prati ove događaje. Na osnovu svega što sam prikupila, vidi se da žurke pohađaju uglavnom mladi i da dolaze iz većih glavnih gradova u regionu, poput Minska, Beograda i Kijeva. Organizatori su uglavnom Amerikanci, iz jedne od najprezrenijih industrija na planeti. Nekoliko kritičara je podiglo glas protiv ovoga, ali pohotne žurke su uspele da zaobiđu zakone i da se nesmetano održavaju skoro čitavu deceniju.
Oni koji su dobili pozivnicu i uspeli da uđu na ove zatvorene događaje, kažu da se na žurkama okupi i do 10.000 ljudi za jednu noć. Mali broj gostiju izgleda starije od 22 godine. Tipičnu žurku karakteriše nekoliko neskromnih elemenata: laserski spektakl, svetski DJ-evi koje dovoze helikopterom sa Ibice, manekenke plaćene da razgovaraju sa gostima, i creme de la creme erotskih igračica. U zavisnosti od večeri, moguće je da će biti i velikodušnih nagrada. Nagrade na jednom od događaja uključivale su tri nova automobila (vrednost od 22.500 do 33.000 evra), pet italijanskih motorcikala (vrednost 6.700 evra po komadu), 50 iPadova, 500 komada dizajnerske odeće i 500 dizajnerskih torbi.
Naravno, postoji i jedna značajna caka: gosti moraju da predaju sve svoje lične podatke. Kostimirane manekenke dele formulare i olovke. Svi prikupljeni podaci se zatim unose u bazu podataka korisnika kompanije koja sponzoriše događaj. U zamenu za lične podatke, manekenka svakom gostu daje novu “početničku” paklicu cigareta, tzv. “starter pack”, kao poklon domaćina večeri, kompanije Philip Morris International.
Prošla je čitava decenija od kako je Philip Morris kupio najveću fabriku duvana u Srbiji, Duvansku industriju Niš (DIN), za oko 600 miliona evra. Mada je ovo preuzimanje pozdravljeno kao uspešan primer privatizacije, uz to su došle i zabrinjavajuće posledice koje prate i druge slične akvizicije u svetu: krijumčarenje potpomognuto duvanskim kompanijama, povećanje broja novih i mlađih pušača, kao i ogroman porast konzumacije duvana (Srbija danas ima najveću godišnju potrošnju duvana po glavi stanovnika od svih zemalja u svetu).
Ostaje pitanje kako su velike duvanske korporacije — koje predstavljaju jednu od najzloglasnijih industrija u Americi — uspele da pogaze vladavinu prava i standarde javnog zdravlja u Srbiji? Ta priča počinje nešto ranije, sa kolapsom komunizma i umalo-kolapsom američke duvanske industrije.
Kako započeti revoluciju u Istočnoj Evropi
Tokom devedesetih, i Istočna Evropa i velike duvanske kompanije bile su u velikom problemu. Svi znaju kakva je situacija tada zadesila Istočnu Evropu: haos i kriminal u bivšim sovjetskim republikama, osiona korupcija i nejednaka lustracija u većini zemalja bivšeg Istočnog bloka, i serija razarajućih ratova u Jugoslaviji.
Dok su se tokom devedesetih ljudi u Istočnoj Evropi borili da izbegnu glad, duvanske kompanije, a među njima i Philip Morris, prolazile su kroz svojevrsnu bogatašku krizu. U SAD-u, više saveznih država je tužilo pet velikih duvanskih korporacija zbog troškova lečenja bolesti izazvanih duvanom. U konačnom ishodu, duvanskoj industriji je naloženo da plati državi čak 240 milijardi dolara u narednih 20 godina — što je najveća nagodba iz građanske parnice u istoriji SAD-a.
Zatim, samo nekoliko godina kasnije, američko Ministarstvo pravde je protiv duvanske industrije pokrenulo tužbu zbog reketiranja. Optužbe su bile zabrinjavajuće: Philip Morris i druge velike duvanske kompanije bile su okrivljene da su namerno lagale javnost o opasnostima pušenja i zavisnosti od nikotina, između ostalih grehova. Administracija za hranu i lekove (FDA) započela je svoje dugogodišnje napore lobiranja za preuzimanje kontrole nad regulacijom duvana. Industrija je na kraju morala da plati dodatne 42 milijarde dolara na ime odštete.
Istovremeno, američko tržište cigareta se smanjivalo. Godine 1954, oko 45% odraslih Amerikanaca su bili pušači. Do kraja devedesetih taj broj je pao na samo 24%. Giganti duvanske industrije su shvatili da moraju da pomere svoj fokus na siromašnije delove sveta, gde bi bogate kompanije bile dočekane kao spasioci a ne kao obični izrabljivači.
Do 1990. godine, ekonomska kriza u Sovjetskom Savezu je postala toliko snažna da je počela da utiče na dostupnost najvažnije potrošačke robe u zemlji: cigarete. Samo šest od 24 duvanske kompanije u Sovjetskom Savezu su i dalje bile u funkciji. Nestašica je uzrokovala masovne proteste u većim gradovima — takozvani “Duvanski revolt”. Javno nezadovoljstvo je bilo na svom vrhuncu i izgledalo je kao da je Gorbačov na ivici ostavke. Ovde treba prepoznati jednu važnu lekciju: ako hoćete da započnete revoluciju u Istočnoj Evropi, samo prekinite snabdevanje cigaretama.
Ali pre nego što je situacija eskalirala, Philip Morris je uleteo da Gorbačovu spasi glavu. Kompanija je vazdušnim putem poslala ne manje od 34 milijarde cigareta u Sovjetski Savez. Ovaj čin dobre volje izgradio je poverenje i otvorio mnoga vrata duvanskoj industriji širom regiona, što znači da su dobili pristup ogromnom novom tržištu entuzijastičnih pušača i to baš kada im je najviše trebalo. Uskoro su Philip Morris i druge velike duvanske kompanije počele da kupuju zarđale komunističke fabrike duvana i državne monopole širom Evroazije.
Kada su međunarodne duvanske korporacije ulazile na lokalna tržišta, zatekle su se usred političkih i ekonomskih previranja. A. B. Gilmor, profesor Londonske škole za higijenu i medicinu (London School of Hygiene and Medicine), ističe da duvanska industrija zapravo koristi ove haotične uslove, u kojime “nisu postojale efektivne politike kontrole duvana, koje bi amortizovale posledice industrije”. Duvanske kompanije su imale direktne koristi od opšteg osećanja straha i nesigurnosti u post-sovjetskom razdoblju. U Srbiji, Philip Morris je kupio većinski paket deonica DIN-a oko pet meseci nakon što je ubijen premijer Zoran Đinđić.
“Oni su vrlo lukavi, vrlo moćni, vrlo inteligentni i vrlo iskusni, a mi smo vrlo mala grupa”, rekao je Vitold Zatonski (Witold Zatonski) 1996. godine, onkolog i organizator kampanje protiv pušenja.
Za postkomunističke ekonomije koje su doživele raspad imperije, postavljanje restrikcija duvanskim industrijama nije bio gorući problem. Osim toga, nagli priliv stotina miliona dolara direktnih stranih investicija obeshrabrilo je vlade da postupaju protivno željama njihovih novih “mecena”. Samim tim, Philip Morris i druge međunarodne duvanske korporacije su postale vrlo moćne.
Januara 1991, ser Patrik Šui (Patrick Shoohy), predsednik kompanije British American Tobacco (koja je 2003. godine preuzela većinski udeo u vranjanskoj fabrici duvana) u intervjuu za Financial Times je opisao taj osećaj entuzijazma i oportunizma tokom ovog doba ekspanzije: “Ovo su najuzbudljivija vremena koja sam video u duvanskoj industriji u poslednjih 40 godina.”
Uzbuđenje, koje je raslo sa pohlepom duvanske industrije, bilo je nezaustavljivo. Godine 1996, analitičar Philip Morrisa za Centralnu i Istočnu Evropu održao je prezentaciju svojim kolegama u kojoj je nagovestio da je kompanija već duže vremena vrebala ovo tržište. “Insajdersko poznavanje regiona i njegove duvanske industrije se pokazalo izuzetno korisnim za Philip Morris i omogućilo nam je da brzo iskoristimo šanse koje su se pojavile kada se komunizam urušio 1990. godine,” rekao je prezenter. Zatim je ispravio svoju kravatu i proglasio celu Istočnu Evropu “otvorenom za biznis.”
“Sve je tvoje — moje”
U međuvremenu, duvanske korporacije su radile još ponešto pored kupovine starih fabrika tokom devedesetih: bile su direktno i indirektno umešane u organizovani šverc cigareta širom Evrope.
U isto vreme dok je vodio pregovore o kupovini fabrike DIN, Philip Morris International je bio usred tužbe zbog krijumčarenja, koju je protiv njega podnela Evropska unija. U tužbi napisanoj na 188 strana, Philip Moris je optužen za “umešanost u organizovani kriminal, s ciljem da obezbedi tekući posao masivnog krijumčarenja”.
Jedan dobro poznat put šverca vodio je kroz zaraćenu Jugoslaviju. Procenjuje se da je više od 50 kontejnera sa Marlboro cigaretama svakog meseca bilo prebacivano u skladišta crnogorskih luka: Zeleniku, Bar i Kotor. Kutije sa cigaretama bi potom bile stavljane u glisere i slate preko Jadrana u 160 kilometara udaljen Bari.
Milioni internih dokumenata industrije, dostupni online kao Legacy Tobacco Documents Library, svedoče o veličini operacija u regionu, iako se krijumčarenje retko eksplicitno pominje. Umesto toga, korišćene su šifrovane skraćenice kao što su DNP (“duty not paid”, tj. “carina neplaćena”), DF (“duty free”, tj. “bez carine”) i GT (“general trade”, tj. “opšta trgovina”).
Arhiva otkriva da je Phillip Morris umešan u krijumčarenje cigareta u regionu još od 1975. godine. Jedan interni dokument iz te godine opisuje “tranzitni” biznis iz Bugarske ka Italiji i Turskoj, iako su obe zemlje imale državni monopol nad duvanom i zatvoreno tržiše. Isti dokument objašnjava planove kompanije da “pažljivo prati razvoj tranzita kako bismo nastavili da uvećavamo udeo u tržištu”.
Navodi u tužbi EU bili su izuzetno ozbiljni: “Philip Morris je znao da je izvor sredstava koja su korišćena za kupovinu njihovih cigareta zapravo trgovina drogom, ali je ipak nastavio da prima ta sredstva i da prodaje cigarete ovim osobama”. Jedan od glavnih igrača u crnogorskoj operaciji šverca bio je Đerardo Kuomo (Gerardo Cuomo), čovek sa čvrstim vezama u Mafiji. Izveštaj italijanskog parlamenta iz 1999. beleži Kuomove sastanke sa poznatim krijumčarima heroina. Nadležni organ italijanske službe za organizovani kriminal identifikovao je Kuomoa kao fiducario, ili poverenika, Philip Morrisa.
Ali zašto bi duvanske korporacije švercovale milijarde sopstvenih cigareta? Dokumenti nagoveštavaju da je krijumčarenje korišćeno za ono što je Gilmor nazvao “omekšivačem tržišta”.
Preplavljivanje tržišta jeftinim, prošvercovanim i poželjnim cigaretama sa Zapada (poput vrlo popularnog Marlboroa), stvorilo je lojalnost brendu čak i pre nego što su kompanije uspostavile domaću proizvodnju kupovinom državnih preduzeća poput DIN-a. Krijumčarenje je, u osnovi, “ključna strategija za ulazak na tržište”. Niže cene krijumčarenih cigareta na evropskim tržištima su takođe uništile domaću proizvodnju duvana, a švercovanje cigareta u EU omogućilo je duvanskim korporacijama da izbegnu plaćanje milijardi evra na ime poreza i carine. Istovremeno, predstavnici korporacije su mogli da tvrde da je ovo “crno tržište” duvanskih proizvoda nastalo zbog visokih poreza na cigarete (čemu se ova industrija prirodno protivi) — iako su upravo zvaničnici duvanske industrije omogućavali nedozvoljenu trgovinu duvana.
Philip Morris i drugooptuženi Japan Tobacco International (JTI) su 2004. godine, bez priznavanja krivice, prihvatili da Evropskoj uniji plate milijardu dolara odštete i time su okončali tužbu zbog krijumčarenja.
Tokom devedesetih, profit od šverca cigareta je bez sumnje pomagao pojedincima koji su bili uz Miloševeićev režim, kao i onima koji su bili protiv njega u Crnoj Gori i drugde u Jugoslaviji. Ali vredi pomenuti i da je Miloševićev rođeni sin, Marko, označen kao neko ko ima kontrolu nad nedozvoljenom prodajom cigareta sa oznakom Philip Morris.
Pročitajte drugi deo, “Smrt & porezi“
