Počnite sa nekim dramatičnim, nejasno opasnim prizorom. Na primer, tamo gde “okomite litice strmoglavo hitaju direktno u more”, gde zjape “vampirske čeljusti krečnjačkih vrhova”, ili gde je “lepota nadahnuta opasnošću”. Čak i u ovoj eri evro-atlanskih integracija, opisi Balkana bi još uvek trebalo da zadrže utisak teške slutnje, ili još bolje, zla. Planine regiona su “proklete”. Predeo izgleda kao da je “njegovu površinu bog izrovao sopstvenim noktima”. Njegova topografija izgleda kao “đavolja rabota”. Ili:
“Biblijska dolina suvih kostiju, možete zamisliti, leži negde između Knina i Obrovca”.
Obavezno postavite sebe, novinara sa Zapada, u sam centar priče. Uključite anegdote o tome kako ste bili vezani za sedište aviona neke bog-zna-koje kompanije iz regiona dok ovaj nezgrapno sleće na preusku pistu. Opišite golu stravu koju osećate u društvu vašeg vozača mrkog pogleda, koji bahato zanosi oko slepih krivina na smrtonosnim planinskim putevima. Priznajte da sebe zatičete kako sa nelagodom procenjujete godište svakog lokalnog muškarca koga sretnete, nervozno se pitajući da li je on ikada nosio oružje u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, ili na Kosovu.
Nasuprot tome, lokalci će izgledati neustrašivo i rasterećeno, potpuno zadovoljno u svom siromaštvu. Sada bi već trebalo da opisujete nasmejane seljake koji pokraj puta nude plastične čaše pune malina, ili ženu sa maramom na glavi koja revnosno uzbrdo nosi teške kofe sira kako bi ih prodala na pijaci. Možete opisati gostoprimive seljane koji vas zalivaju domaćom rakijom (“vrsta žestog pića koje se pravi od destilisanog voća”, objasnićete), ili u gradovima, entuzijastične univerzitetske studente koji, uprkos astronomskoj stopi nezaposlenosti, idu u “skrivene, zadimljene klubove” i plešu do zore u gradu koga možete proglasiti “novim Berlinom”.
Dalje, treba da pomenete kako vam je u ovoj “prijateljskoj” i “vibrantnoj” atmosferi teško da zamislite da je toliko “varvarstva” ili “krvoprolića” zadesilo region tako nedavno.
Rat, za koji možete upozoriti čitaoce da je previše osetljiva tema za poslovično strastvene lokalce, bio je “natopljen krvlju”; sukobi su bili “krvavi”. Verovatno ćete ponoviti da je Winston Churchill jednom rekao kako Balkan proizvodi više istorije nego što može da konzumira. A skorašnja istorija Balkana, možete posvedočiti, ispisana je krvlju. Konačno, upravo je raspad Jugoslavije čovečanstvu podario termin “etničko čišćenje”.
Možda ćete želeti da ponovite ono što je “ekspert” za Balkan, Tim Judah, rekao o Jugoslaviji: da je to bila “plemenita ideja”. Grupisanje slovenskih naroda koji govore isti jezik u jedinstvenu zemlju (zaboravite za sada Albance i njihov dosadni jezik, samo će zakomplikovati vašu ekspertsku analizu) je, prema vašem ekspertskom mišljenju, imalo smisla. Ali je propalo u praksi, ruku pod ruku sa čitavim projektom komunizma u 20. veku.
Možete reći da je Jugoslavija “nestala” ili je bila “zahvaćena” ratom, kao da je u pitanju nekakav nekontrolisani požar, kao da u njemu nije bilo aktivnih i odgovornih delatnika. Budući da ste novinar, ekspert za Balkan, već znate da bi sva objašnjenja koja uključuju “vekovne mržnje” trebalo odbaciti kao tezu koja je “prevaziđena još 1998.” Jugoslavija se prosto “raspala” ili “dezintegrisala” zato što je važno zamaskirati činjenicu da su neki od stvarnih inspiratora “bratoubilačkog krvoprolića” još uvek na vlasti.
Kao novinar sa Zapada koji piše o današnjem Balkanu, od vas se očekuje da hvalite te iste ratne kriminalce: zato što u Belgiji poziraju za fotografisanje sa bivšim neprijateljima, potpisuju neefektivne “istorijske” sporazume, i izražavaju mlako interesovanje za pridruživanje EU, što eurokrate ubrajaju u sopstvene uspehe.
Ali posebno bi ih trebalo hvaliti zato što su postali sličniji vama (“Evropljanima”), uzdržavanjem od varvarizma, te zato što se više ne ponašaju kao prokleti Balkanci.
Ipak, moramo naglasiti da će vesti o ovom “napretku” razočarati neke od vaših čitaoca i kolega. Žalbe su već podnete. Dubrovnik danas izgleda “previše čisto”. Jelovnici restorana u nekim od poželjnijih svratišta u regionu sada su “suviše prefinjeni”. Porto Montenegro je “previše nalickan”. Njegovim “fensi hotelima” sada “nedostaje duša”. Ova mesta su postala previše europska i samim tim nekako nedovoljno “balkanska”.
Zato ohrabrite vaše uznemirene čitaoce da je, uprkos svemu, region i dalje ostao mestimično neispoliran i nenašminkan te da, posle Hrvatske i Slovenije, teško da će biti novih učlanjenja u prefinjenu “EU porodicu” — još barem desetak turističkih sezona.
Ovaj članak je satira, inspirasan je člankom Conora Purcella “How to Write about Dubai“, kao i velikim brojem drugih tekstova koji su inspirisani genijalnim člankom Binyavange Wainaine “How to write about Afrika“.
