Vraćam se u Sarajevo jer volim taj grad!

Rođen u Zrenjaninu, Zoran Lešić je detinjstvo proveo u pozorištima umesto u obdaništima, a prvi aplauz publike zaradio je sa pet godina kada je istrčao na scenu tražeći mamu koja je u tom času nastupala. Majka glumica i otac reditelj selili su se od Zrenjanina preko Cetinja, Kragujevca, Mostara i Novog Sada do Sarajeva u koje je stigao sredinom osnovne škole. Iz Sarajeva je izašao je 1993. godine. 

Ovaj članak je deo našeg serijala “Ta velika dijaspora”, inspirisanog istoimenom pesmom Rachel Zucker. Jednom nedeljno ili dvaput mesečno, objavljivaćemo priče ljudi koji su se, iz ovog ili onog razloga, našli u nekom drugom kraju sveta. Želimo da čujemo svjedočanstva ljudi sa svih strana, a vaše eseje ili spremnost na intervju primamo na adresu: editor[at]balkanist.net. Bilo da ste označeni kao emigrant, expat, Gastarbeiter, izbeglica, student iz inostranstva, ili azilant, želimo da pričamo sa vama, članovima Velike dijaspore.

 

Zoran Lešić, umetnik, Hag, Holandija

 

Šta radi umetnik u Sarajevu 1992. godine?

Moj ratni raspored bio je u Kamernom teatru u kojem sam inače radio i bio zadužen za izradu fotografija, plakata i odnosa sa javnošću. Nismo znali gde smo ni koliko će trajati. Nismo shvatili ni užas svega što će da se desi. Bilo nas je desetak, trudili se da taj divni prostor ne zauzme neka vojna ili policijska jedinica. Pokušavali smo da ga održimo teatrom, koliko je to moguće. I u jesen ‘92. godine počeli smo da spremamo predstavu “Kosa”. Teatar u ratu je čudna stvar, nemaš struje, nemaš mogućnosti da objaviš kad je predstava. Naravno, i kad je bilo struje nećeš na radiju baš najaviti: “E, sad ćemo mi u Kamernom imati predstavu u 11 sati, pa haj’ nas bombardujte!”. Toliko ludi baš nismo bili. Ali ta neka vrlo snažna riječ o predstavi se širila gradom. Meni je i dan danas velika misterija kako su ljudi saznavali kad je predstava, ali svaki put je sala bila dupke puna. Naravno, nije bilo karata, nego dođeš, uđeš i gledaš. Predstava se igrala u toku dana, jer uveče je bio policijski sat i ništa se nije moglo igrati. Nastupalo se u potpuno hladnoj sali. Publika je sedela u kaputima sa kapama i šalovima. Bilo je smešno gledati na nekom videu koji i danas imam, tu publiku koja se smije, a iz usta im isparava hladni oblak.

Šta je tebi značilo to što si svakodnevno išao u teatar i koliko uopšte pomaže stvaranje u trenucima očaja?

U toku te sarajevske godine možda pet puta nisam došao “na posao” i to kad je bilo takvo granatiranje da ni najvećoj budali ne bi palo na pamet da izađe. Mi smo se tamo skupljali svaki dan jer to je nama bio dio našeg normalnog života. Ovo oko nas je bilo apsolutno nenormalno. I predstava “Kosa” se radila kao nastavak normalnog života, dokazivanje da si ti i dalje čovek, da ti ne želiš taj rat i da taj rat nije tvoj izbor, ali si tu. To je bio naš način borbe. Moj ratni raspored je bio Kamerni teatar. Mene i ostale glumce je čak i država ostavila tamo da pokušamo da svojim radom doprinesemo tome da Bosna ne bude viđena samo kao neka divljina u kojoj se ljudi ubijaju nego da tu ima i pametnih, normalnih ljudi. Cijeli taj teatar je bio borba.

Zoran Lesic and his sister in law, Biljana Blazevic. (Photo credit: Zoran-Lesic.com)
Zoran Lešić i njegova snaha, Biljana Blažević. (Photo credit: Zoran-Lesic.com)

Koliko je umetnost mogla da održi osećaj normalnosti i da li mislis da je uloga umetnosti u takvim situacijama možda precenjena, i da ona nudi samo trenutni zaborav i privid normalnosti?

Ja se potpuno slažem da je to trenutni zaborav, ali svako ko nije bio tamo ne može da shvati moć trenutnog zaborava. Treba biti u Sarajevu 1992. godine, treba biti u svom tom užasu, toj hladnoći, gladi, konstatnom strahu i onda imati sat vremena lufta, sat nečega gde se ti više ne bojiš, gde ti živiš u jednom teatru koji je relaksiran i u kome je strahovito puno ljubavi, gde se ti ponovo osećaš normalan. Izvini, ko nije bio tamo nek’ mi ne priča o tome. To jeste samo mali trenutak, ali mali trenutak koji strahovito puno znači. I upravo ti takvi mali trenuci su održavali ljude. U protivnom mislim da bi bilo puno teže.

Da li si nekad pre izbijanja rata razmišljao o odlasku iz Jugoslavije?

Ima jedan intervju iz 1991. godine koji sam dao za Oslobođenje nakon otvaranja moje izložbe. Pitali su me o planovima ja sam rekao da bih rado otišao jer mi je Sarajevo bilo malo. Ja sam želio veću publiku. Moj odlazak iz Sarajeva nikad nije bio iz nekog političkog razloga, već isključivo zbog toga što je grad tada imao oko 500.000 stanovnika, a konzument kulture je oko deset procenata, pa ti sad vidi. Kao umetnik uvek želiš da tvoj rad vidi što veći auditorijum.

Kako si od pozorišnog postao sudski fotograf?

Moja supruga i deca su u maju 1992. godine napustili Sarajevo i završili kod prijatelja u Holandiji, divnih ljudi koji su im otvorili svoju kuću. Logično je bilo da ja dođem za njima. Čim sam stigao u Hag u decembru 1993. godine imao sam izložbu u galeriji Jota. Otišao sam direktno u galeriju da ponudim da mi organizuju izložbu, iako su mi svi govorili: “Nemoj ni pokušavati, ne ide to ovde tako.”.  Ja sam ipak ušao, rekao da sam sad izašao iz Sarajeva, da imam ideju da napravim izložbu od sedam dana, da pokažem fotografije i da svake večeri pričam o životu u Sarajevu. Oni se zgledali i rekli da se galerija ruši 1. januara, ali su konačno odlučili da skrate postojeću izložbu za sedam dana i da mi daju prostor. U toj nedelji sam, pored izloženih fotografija, puštao dokumentarce o “Kosi”, o slikarima i književnicima, o životu u Sarajevu. Svake noći je bilo krcato, upoznao sam divnih ljudi koji su mi i dan danas prijatelji.

Prijatelji kod kojih smo stanovali su sredili da deca idu u američku školu, ali i pored toga mi smo bili izbeglice. Živeli samo  na socijalnoj pomoći, što mi bilo strašno komplikovano jer ja nisam navikao da mi neko daje neki novac, a da ga ne zaradim. Mirjana, moja supruga, i ja smo počeli da radimo sa decom izbeglicama, sa hendikepiranom decom. Bili su to mali projekti, sitna lova koju smo odmah prijavljivali opštini, oni to odbijali od socijalne pomoći i mi bili sretni da nešto zarađujemo. Međutim, na deci sam osetio da smo mi ipak izbeglice, da se oni tako osećaju. Otvorio se mali posao u Tribunalu, projekat na tri meseca, ja se prijavim. Prime me i ta tri meseca su se okrenula u skoro 17 godina. Sledećeg proleća odlazim u penziju, da napokon počnem da radim sve svoje projekte koje imam u glavi, jer ih, za sada, sve držim pod ručnom kočnicom, a radim neke male stvari ili svoje izložbe.

Da li su tvoji radovi društveno angažovani ili stvaraš iz čisto estetskih pobuda?

Teško mi se odrediti. Pošto u Tribunalu radim dokument koji nikada ne bih pomislio niti smio da manipuliram ili bilo šta sa njim radim, van posla strahovito volim da radim stvari koje su režirane. Dakle, ne volim da slikam prirodu, ne volim da slikam uličnu fotografiju, tuđu bijedu, bol i jad, toga imam dovoljno na poslu. Zato pravim fotografije u kojima pričam svoju priču. Za trenutno aktuelnu izložbu, koju stalno dorađujem, radim svoje autoporetrete tako da vizuelno izgledaju kao da su pozorišni i filmski plakati. Teatar je moj život. Ja bez teatra jednostavno ne mogu i neću, tako da i projekti koje ja radim imaju neke veze sa teatrom. Na svakom plakatu sam ja i neka moja želja, ili neka moja priča, ponekad je to priča iz mog života uklopljena u predstavu, ponekad je to onako glumački: “Jaoj nisam to igrao, a voleo bih.”. U mojim snovima sve može. Te izlozbe nisu radovi koji se stavljau u ramove, to su plakati koji vise na štriku, kao kad sušiš veš. Izneo ja svoj prljavi veš, rastresao ga da se malo prozrači. Tako ih i postavljam po galerijama.

U tim plakatima govorim o iskustvu rata, o iskustvu izbeglištva i mislim da je sa te strane poruka koju hoću da pošaljem vrlo angažovana, a sa druge strane ona je vrlo estetska jer bez toga ne mogu. Ja sam u fotografiji nekih četrdesetak godina i prošao sam sve moguće faze. Uvek sam između društvenog angažmana i estetike. A i priče koje želim da kažem su nešto kroz šta sam ja prošao, moje iskustvo i shvatanje da sam bio sretan, da je sve što mi se desilo moglo biti i drugačcije i da sam u određenim trenucima imao sreću da preživim, da je moja porodica preživela i da to što mi se desilo ne uzimam zdravo za gotovo, nego da budem svestan toga. I u istom trenutku su se dešavale jako ružne stvari nekim drugim ljudima. Angažovan sam da pokažem da smo svi mi u određenom trenutku u situaciji koja se može loše završiti. Neko ima sreće, neko nema. Naravno, ne treba o tome misliti konstantno, ali želim da upozorim da mi koji stojimo ispred tih fotografija, ispred tih plakata, mi smo oni sretni.

"Life at 24 frames per second"
“Život u 24 u sekundi”

Upravo o toj sekundi koja menja život govori tvoj rad “Život u 24 slike u sekundi”?

Ja ga jako volim. Napravio sam ga prvi put za festival Sarajevska zima još pre desetak godina.  Ideja je nastala kad sam na poslu dobio zadatak da pripremim kompilaciju video materijala za početak suđenja Stanislavu Galiću kojom bi se prikazala strahota rata u Sarajevu. Među materijalom koji sam snimio bio je i jedan inicdent u Titovoj ulici. Bilo je to otvaranje prve ratne izložbe karikature, otvarao je Ibro Spahić u salonu nameštaja u centru grada. Skupila se mala grupa ljudi, bio je neki miran dan, najavljeno primirje. Ja sam malo snimao pred galerijom, pa ušao unutra i u nekom trenutku, usred otvaranja, prasnula je granata ispred galerije. Istrčao sam sa kamerom i snimao. Morbidan trenutak, ljudi vrište, krv, kosti, svašta. I sad sam iz tog materijala nameravao da izvadim momenat jer na tom snimku imam scenu ulice na kojem žena stoji sa prijateljem i njih dvoje razgovaraju. Naravno, ja sam to snimio ne shvatajući da sam snimio zadnji trenutak te žene. Kad sam izašao napolje ona je ležala na asfaltu, a prijatelj je trčao prema njoj. Oni su se rastavili, ona se zadržala trenutak i to je ta sekunda koja je odredila njen život. Ona leži mrtva na pločniku. Odlučio sam da kroz neki detalj pokažem kako je život u Sarajevu bio potpuno nepredvidiv. I dok sam gledao materijal u jednom trenutku sam video mali kadar majke koja pretrčava sa detetom. Vrlo je snažan snimak. Mutan je, pun je pokreta, ali je nabijen užasom tog trenutka. I hajde, rekoh, da izvadim najbolji frejm koji imam, povadim frejmove i shvatim da ih je 24, tačno jedna sekunda. Ta sekunda u njenom životu kad granata pada, kad se očekuje druga, kad ljudi vrište, a ona je s detetom i pokušava da pobegne.  To je sekunda koju verovatno nikada neće zaboraviti. I onda sam s kamerom otišao u pasaž u Hagu i čekao. Pogodilo se da je naišla žena s detetom, otprilike istih godina kao ona iz Sarajeva, dete je skoro isto obučeno, maltene kao da je namešteno. Snimao sam ih dok su stajale pred izlogom. Izvučem 24 frejma, jedna sekunda, ništa. Nema pokreta. Jedna sekunda koju nikada neće zapamtiti. Jedna od milijardu sekundi u životu koje prođu i u kojima se ništa ne desi. I napravim od toga dva velika kolaža, izložim ih bez objašnjenja u tom pasažu u Sarajevu u kojem sam snimio prvu ženu, i stojim danima i slušam ljude šta govore. Iznad kolaža je samo pisalo “Sarajevo 1992” i “Den Haag 2012”. Ljudi stanu i gledaju, kažu: “Pa ja, vidiš može bit’ ‘vako, može bit ‘nako.”. I vidim da ljudi shvataju moju poruku da stanu da se zamisle. Neko stane pa obriše suzu jer ga je ona fotografija jako potresla, podsetila ga na nesto što je on prošao u Sarajevu. Neko prokomentariše, neko ne prokomentariše samo stane, pogleda i prođe i shvatim da moj rad govori. I bi mi drago!

Misliš li da je umetnost pogodna za učenje o ratnoj prošlosti, suočavanje sa onim što se desilo?

Umetnost u ratu, kao i umetnost o ratu, je trenutna i može u gledaocu da izazove neku trenutnu emociju i mislim da može da ga natera na razmišljanje. Ja lično mislim da umetnost ne menja svjet već samo pomaže svjetu da ide dalje, ali da je vrlo teško nekim radom promeniti svjest ljudi. Ti možeš promeniti svjest jednom čoveku i onda si napravio ogroman posao. Ali očekivati od umetnosti da zaustavi rat i očekivati od umetnosti da promeni mišljenje jedne grupe, mislim da je nemoguće. I upravo tu ja pokušavam da razgovaram, da kroz svoj rad prenesem neku svoju poruku, pa bar jednog ili dvoje da nagnam na razmišljanje. Ako to uspem, ja sam jako sretan. Isto tako ne mislim da će moj rad permanentno promeniti nešto, a opet zbog toga ne smatram da ne treba dalje da radim. MIslim da svi koji radimo i dotičemo se tih tema moramo da radimo još i više pa makar je to što smo mi uradili toliko malo zrno u moru peska, ono je ipak zrno u moru pjeska. Kad bi bilo puno više tih zrna, možda bi se nešto moglo i promjeniti.

U Nemačkoj smo posle Drugog svetskog rata imali Nurnberška suđenja i zvanične presude, ali većina Nemaca je postala svesna zločina tek krajem sedamdesetih kada je emitovana američka serija Holokaust koju je gledalo 20 miliona ljudi i nakon koje je značajno poraslo interesovanje običnih ljudi da saznaju istinu o zločinima nad Jevrejima.

Ja mislim da je tu više u pitanju protok vremena, nego medij. Posle događaja, posle rata, mislim da mora proći vreme da se ljudi smire, da sebe otvore ka nekom. Pogotovo na Balkanu gde je rat bio tako gadan, tako krvav i tako brutalan i gde još nema poverenja. Pratim medije svih strana, nažalost, još uvek su to strane, naša strana, vaša strana, ali isto tako vidim da umjetnost sve više otvara neka nova vrata. Umjetnici su prvi jedni drugima pružili ruku u Bosni. Oni su prvi počeli da sarađuju u onome što se danas zove regija i u tom post-jugoslovenskom prostoru umetnost je za sada jedina koja zaista funkcioniše unutar kompletne regije. Kako vreme prolazi biće sve više toga. Optimista sam. Obično kažu da su optimisti iz neznanja, ali ja sam optimista po prirodi. Umetnici se jako lako slože. Njihova zavist nikada nije bila na nacionalnoj bazi, nego na glumačkoj. NIko ti neće reći: “On ne valja zato što je Srbin, ili Musliman.”. Uvek će biti: “On ne valja zato što je bolji od mene.”. Ego, čisti ego. To je tako kod umetnika i nikada se neće promeniti.

Da li je bilo trenutaka kada si razmišljao o povratku na Balkan?

Ja ću se vratiti! Ali ja nisam čovek koji voli da sedi na dve stolice. Gde sam, tu sam, ali u isto vreme ja nosim balkanske korene. Ja ne mogu reći da nosim sarajevske ili bosanske korene, ja nosim balkanske korene. Taj Balkan je jedan čudan prostor koji je ili crven ili crn, nikad nije ružičast i meni je Balkan fascinantan. Moj plan je da se vratim kad odem u penziju. Ja fizički živim u drugom gradu, ali to ne znači da Sarajevo više ne volim, ili da sam ga napustio i zaboravio, pa se sad vraćam. Moja povlašćena pozicija je u tome da ja nisam Sarajlija i ne moram da se dokazujem da sam sad neki veliki Sarajlija. Ja idem u Sarajevo zato što tamo volim da živim i što imam puno prijatelja, ali ja ne patim od toga da po svaku cijenu budem neki prepoznatljiv lik u Sarajevu. Ja idem tamo da živim jer je meni tamo dobro. Ma volim taj grad i gotovo!

One of Zoran's film posters.
Jedan od Zoranovih filmskih postera.

Šta bi savetovao nekoj mladoj osobi koja trenutno razmišlja o napuštanju Balkana? 

Hm, ne znam da li bih se vratio na Balkan da mi deca trebaju ići u školu. Ja ne moram više nikog da školujem u Sarajevu, prema tome ja nemam taj problem. Da imam dete u dobi za školu, mislim da ga ja ne bih vratio tamo. Ako neki mladi čovjek u nekom gradu na Balkanu želi da ode iz njega, ja mislim da ga potpuno razumem. Samim tim, recimo, što je u glavnom gradu BIH muzej zatvoren, što je mnogo važnije imati Prada cipele, biti nabildan, ćelav, s naočarima, i voziti crni BMW nego pročitati dobru knjigu. U takvoj situaciji ja potpuno shvatam mlade ljude koji ne vide perspektivu i hoće da odu. Jedan od razloga zašto ja hoću da se vratim u Sarajevo je i to što sam sa Mirjanom otvorio udrugu koja se zove ‘Sretna familija’ i naš je cilj da tim mladim ljudima u Sarajevu omogućimo neke projekte u kojima će se oni iskazati i pomoći im da nađu neki svoj put. Istu stvar smo uradili u Holandiji, sa decom, doslovno, sa ulice. Glavnu  ulogu u predstavi igrao je mali Marokanac za koga su mi drugi rekli: “Ako njega uzmeš, mi nećemo igrati, jer ti Marokanci su gadni.”. Taj mali Marokanac je sjajno odigrao ulogu, jedan divan čovek koji je danas socijalni radnik. I cijela ta priča o ovima i onima kao dobrim i lošima, ja u nju ne verujem. Pojedinac je pojedinac. Kako smo ovde uspeli da damo šansu nekim ljudima, još veći mi je motiv da damo šansu nekim mladim ljudima u BIH i da im omogućim da na mali, mali, makar mali način krenu ka ostvarenju nekog svog sna. To ćemo uraditi kombinovanjem videa, fotografije i modernog plesa. Dovodićemo dobre mentore koji će ih učiti neke nove stvari i samim tim otkrivati nove puteve.

Ako bi mogao da uzmeš najbolje iz Haga i Sarajeva i napraviš novi grad kako bi on izgledao?

Kad bih mogao da spojim Hag i Sarajevo mislim da  bi napravio utopiju, idealni grad koji nikad ne bi postojao. Uzeo bih toplinu ljudi iz Sarajeva, otkačenost ljudi iz Sarajeva, dio tradicije koju oni nose, spojen sa kreativnošću ljudi u Holandiji, sa njihovim organizacionim sposobnostima, sa novcem koji imaju, sa željom da stvaraju i sa neshvatljivom željom da to vide. Možda bih uzeo stvaraoce iz Sarajeva i publiku iz Haga. To je, vidiš, dobra kombinacija. U ovoj državi nije bilo nikad toliko puno muzejskih posetilaca kao prošle godine, a govorimo o stotinama hiljada ljudi, o pozorištima koja jako lako napune hiljadu sjedišta. E da mi je tu publiku spojiti sa onim kreativicma od tamo, to bi nekako bio moj idealni grad.

Liked it? Take a second to support Balkanist on Patreon!
Avatar
Tanja Matic

Tanja Matic is a journalist living in the Netherlands. She covers topics related to the Balkans, where she's spent most of her life.