Imamo li odgovore na “Mega” pitanja? Zašto lideri državnih univerziteta ne bi smeli da ignorišu slučaj „Megatrend“

Čak i da Ministar unitrašnjih poslova podnese ostavku i da to zatim učini i Ministar prosvete i Rektor Megatrenda, pa čak i da Vlada padne, visoko obrazovanje u Srbiji će najverovatnije ostati isto kao što je i bilo dana pre nego što se cela stvar pročula. Osim ako situaciju ne iskoristimo kao priliku da se podrobnije pozabavimo problematikom upravljanja visokim obrazovanjem u Srbiji.

– – –

Plagijat i verodostojnost akademskih akreditiva je tema kojoj je posvećeno puno pažnje proteklih par nedelja, a u svakom slučaju više nego što se dalo očekivati, posebno u periodu koji je usledio odmah nakon prirodne katastrofe koja je zadesila Srbiju. Da nije bilo nekolicine posvećenih i iznad svega hrabrih pojedinaca, mnogi u Srbiji danas ne bi znali šta znače termini plagijat, akademski kodeks etike, reference, citiranje, ili, za one pažljivije, kako izgleda unutrašnje uređenje Univerziteta u Londonu, šta je sa sumnjivim offshore preduzećima Megatrend univerziteta ili da Rektor ovog univerziteta i de facto vlasnik ima ne jedan, već dva doktorata. Dobro, za sada makar jedan. Možda.

Od svih aktera u priči, ovde će najmanje biti reči o Rektoru Megatrenda, Ministru unutrašnjih poslova, Predsedniku Vlade, pa čak i Ministru prosvete. Ovaj članak je upućen onima o kojima se vrlo malo pričalo proteklih nedelja i koji se, nažalost, gotovo i nisu oglasili. Da ne bude zabune, reč je pre svega o državnim univerzitetima i njihovom rukovodstvu – krupnim igračima visokog obrazovanja u Srbiji. Iako je Senat Univerziteta u Beogradu pre nekoliko dana doneo odluku da se obrati Konferenciji univerziteta Srbije (KONUS), Nacionalnom savetu za nauku, Nacionalnom Savetu za visoko obrazovanje i Ministarstvu, sa zahtevom da se oformi komisija koja bi ispitala slučaj plagijata Ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića u izradi doktorske disertacije, pitanje statusa Megatrend univerziteta, kao i pitanje načina dodele akreditacije, još niko nije otvorio. Međutim, postoji makar jedan dobar razlog zašto stvari ne bi smele da se zadrže na ovome.

Nekoliko je pitanja koja bismo mogli da postavimo u ovom slučaju i možda ono koje se nekako najviše nameće je sledeće: kako je moguće da je ovaj univerzitet – Megatrend, ali i drugi za koje se veruje da neguju sumnjivo niske kriterijume za dodelu zvanja, dobio akreditaciju? Iz čega sledi – zašto Komisija za akreditaciju, odnosno Nacionalni savet za visoko obrazovanje, pa na kraju i Ministarstvo, dozvoljavaju da se ovakve stvari dešavaju? Zašto pojedina tela izgleda svesno i bez jasnog razloga doprinose urušavanju integriteta akademske profesije u Srbiji? Zašto je dovijanje, zaobilaženje pravila, gledanje kroz prste, provlačenje, pa i varanje i izmišljanje postalo nekako prihvatljivo unutar akademske zajednice? I dok pojedini misle da je ovo karakteristika isključivo privatnog podsektora visokog obrazovanja – državne institucije visokog obrazovanja nisu imune na ove pojave [1]. Zbog toga postoji zakon i zakon kaže ko donosi odluku o tome koja su pravila igre i ko su legitimni igrači. Istovremeno, zakon predviđa zasebna tela i odgovornosti za određena pitanja i, iako bi ova tela mogla biti zamišljena drugačije ili bolje, postoji razlog zašto su ona tu gde jesu.

Pre desetak godina, predstavnici akademske zajednice u Srbiji naporno su radili na Zakonu o visokom obrazovanju koji je još uvek na snazi. Akademska zajednica, preko svojih predstavnika, borila se žestoko da u ovim i u mnogim drugim pitanjima ima vodeću ulogu, a pokušavajući da na taj način zaštiti visoko obrazovanje od političke nestabilnosti državnih vlasti, s obzirom da je sećanje na zloglasnu 1998. tada još uvek bilo prilično sveže [2]. Univerzitet u Beogradu, a zatim i Univerzitet u Novom Sadu, kao i drugi, pretežno državni, univerziteti, odigrali su ključnu ulogu u ovim dešavanjima i ove institucije i dan danas imaju vodeću ulogu u gotovo svim zvaničnim raspravama na temu promena zakonskih odredbi i drugih propisa, kao i njihovoj primeni. U tom smislu, zakon iz 2005. dao je vetar u leđa univerzitetima u Srbiji, i to nekima od njih jači nego li ostalima. Tako, danas imamo Konferenciju univerziteta (KONUS) koju čine svi akreditovani univerziteti u zemlji kao jedno od važnih tela u strukturi upravljanja sistemom visokog obrazovanja u Srbiji. KONUS predlaže većinu u Nacionalnom savetu (koju zatim imenuje Narodna skupština, obično bez amandmana, što je takođe problematična, ali ipak druga, tema [3]), dok je Savet taj koji postavlja članove Komisije za akreditaciju, i to iz redova istaknutih pripadnika akademske zajednice [4]. Savet je odgovoran i za standarde za dodelu akreditacije (o kojima KONUS, po zakonu, daje svoje mišljenje), kao i za odluke Komisije za akreditaciju o tome kome treba dati dozvolu, a kome je uskratiti. Pošto je po zakonu KONUS ogledalo veličine univerziteta koji je čine (na osnovu broja studenata i akademskog osoblja), tako Univerzitet u Beogradu, kao daleko najveći u zemlji, ima i najveći uticaj na odluke KONUS-a. Broj glasova ovog univerziteta u Skupštini KONUS-a je otprilike dvostruko veći u odnosu na Univerzitet u Novom Sadu, dok sam univerzitet u svojim rukama drži skoro trećinu glasova. Poređenja radi, svi privatni univerziteti zajedno „teže“ otprilike koliko Univerzitet u Beogradu sâm.

Što se Ministarstva tiče, u praksi njegova uloga se svodi na to da državnim univerzitetuma uplaćuje novac iz budžeta, vodi administrativne poslove i ako je moguće ne postavlja previše pitanja. Ovo bi se, u zavisnosti od samog pitanja, moglo protumačiti kao kršenje autonomije univerziteta. Daleko bilo da Ministarstvo od univerziteta zatraži da odgovaraju za trošenje novca poreskih obveznika, ili još gore – za prihod od školarina, projekata i konsaltinga. Pritom, Sektor za visoko obrazovanje Ministarstva hronično pati od manjka zaposlenih. Prema sajtu Ministarstva, visoko obrazovanje u Srbiji može da računa na 22 člana osoblja (uključujući i pomoćnika ministra) u Sektoru za visoko obrazovanje, investicije, učenički i studentski standard i javne nabavke. S obzirom na prilično obiman spisak zadataka, ne čudi što ovo 22 ne uspeva da zadovolji svačije potrebe [5]. Pored redovnih aktivnosti, njihov posao je i da izlaze u susret različitim zahtevima i da se bore sa pritiscima koji dolaze „odozgo“ i „odozdo“. Čak i kada bi svi članovi osoblja bili ekstremno efikasni, izuzetno efektivni, odlično organizovani super-ljudi, a istovremeno i dovoljno upoznati sa tematikom upravljanja visokim obrazovanjem i politikom koja je izvan administrativnih zadataka, upravljanje sistemom koji čini preko 100 institucija i više od 200.000 studenata bi i dalje bilo izazov. Da stvari po Ministarstvo budu još gore, javne institucije visokog obrazovanja nisu naročito zadovoljne sredstvima koja su im namenjena iz državnog budžeta, što često koriste kao razlog da se oglušuju o preporuke Ministarstva, posebno onih koja se tiču finansija, kao što je visina školarina, u čemu Ministarstvo formalno daje saglasnost. Istovremeno, visoko obrazovanje, ili obrazovanje u celini, retko je prioritet politike bilo koje vlade igde u svetu, a kamoli u vreme kada je muče „važnija“ pitanja, kao što su suverenitet, ekonomska kriza i rastuća nezaposlenost, integritet njenih institucija i korupcija, sopstvena politička nestabilnost, ili politički pritisci od strane različitih međunarodnih aktera. Stoga, kontinuirano (finansijsko i političko) zanemarivanje visokog obrazovanja kao javnog sektora, u kombinaciji sa zakonskim odredbama na snazi već skoro deset godina, koje su najveće univerzitete učinile i najmoćnijima, a koji se za uzvrat ponekad ponašaju i kao veto igrači, svelo je ulogu od države u visokom obrazovanju na položaj – posmatrača. Čak i kada bi se Ministarstvo usudilo da dovede u pitanje postojeći poredak, tu je opet princip autonomije univerziteta – koncept koji može da znači i sve i ništa, u zavisnosti od toga ko ga i u koju svrhu tumači. Mnogim članovima akademske zajednice se ovo možda neće dopasti, ali odnos snaga između univerziteta i države možda i nije optimalan i izgledno je da je previše moći skoncentrisano u rukama nekolicine institucija.

Šta možemo da zaključimo iz ovoga, a u svetlu događaja oko doktorata Ministra Stefanovića i njegovog mentora, Rektora Jovanovića? Prvo, treba imati u vidu da odgovornost nije samo na pomenutom univerzitetu, ili njegovom rukovodstvu, već i na akademskom rukovodstvu širom zemlje i na određenim pojedincima u različitim strukturama odlučivanja poput Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Komisije za akreditaciju, kao i rektorima najvećih univerziteta, poput Univerziteta u Beogradu i Univerziteta u Novom Sadu. I ne samo zato što su direktno uključeni u politiku visokog obrazovanja, već zato što, kao primi inter pares akademske zajednice, oni imaju moralnu obavezu da brane interese zajednice u političkoj areni visokog obrazovanja, ali i izvan nje. Ovde se radi o etičkom integritetu akademske profesije u Srbiji i ne sme se tretirati kao problem isključivo jednog univerziteta ili pojedinca. Činjenica da su neki od fakulteta Univerziteta u Beogradu potegli pitanje doktorata Ministra Stefanovića je ohrabrujuća, ali treba imati u vidu da je ovaj slučaj simptom daleko većeg problema koji ne sme ostati u senci političke afere, bez obzira na posledice po pomenutog ministra.

Drugo, ovo takođe znači da država, preko Ministarstva, treba da se podrobnije pozabavi onim što se dešava u visokom obrazovanju, i ne samo da reaguje na pritiske i afere. Poznato je zašto i na koji način je visoko obrazovanje važno za zemlju i vreme je da država uradi nešto po tom pitanju. Uz sve veću međunarodnu konkurenciju u borbi za studente i akademce iz celog sveta, sa ovakvom politikom zanemarivanja, kada se računi budu svodili, Srbija sigurno neće biti u pobedničkom timu. Jer ovo nije problem samo institucija visokog obrazovanja – ovo je problem društva u celini i treba da se tiče, između ostalog i, studenata, budućih studenata, njihovih roditelja, poslodavaca, privrede i civilnog društva. Iako smo svedoci rastuće privatizacije u poslednje dve decenije, visoko obrazovanje je i dalje deo javnog sektora i predmet javnih politika, bez obzira na to odakle novac dolazi [7].

Treće, ovim pitanjima bi morali da se bave i studenti. Da li će studenti Megatrend univerziteta iskoristiti ovu priliku kako bi se izborili za ono što je u njihovom interesu? Vrednost njihovih diploma je dovedena u pitanje i oni bi o tom pitanju morali da zauzmu čvrst stav. Da li studenti razumeju da niko drugi to neće da uradi umesto njih? Štaviše, zabrinjavajuće je to što su studentske organizacije i zvanični studentski predstavnici, bilo sa javnih ili privatnih institucija, ostali nemi po ovom pitanju. Zašto nam se čini da su ovi studenti drugačiji od svojih kolega od pre deceniju ili dve? Zašto njihovi predstavnici izgleda ne brinu ni o čemu do o školarinama i kriterijumima za upis godine? Uz nekoliko izuzetaka, studentsko telo je, bar se tako čini, politički obamrlo – trend koji se poklapa sa periodom nakon 2005. godine, kada je uloga studenata u visokom obrazovanju dobila uporište u zakonu, što predstavlja istorijski uspeh prethodnih generacija studentskih aktivista. Paradoks, reklo bi se, ali koji otvara neka veoma važna pitanja.

Na kraju, čak i da Ministar unitrašnjih poslova podnese ostavku i da to zatim učine i Ministar prosvete i Rektor Megatrenda, pa čak i da Vlada padne, visoko obrazovanje u Srbiji će najverovatnije ostati isto kao što je i bilo dana pre nego što se cela stvar pročula [8]. Osim ako situaciju ne iskoristimo kao priliku da se podrobnije pozabavimo problematikom upravljanja visokim uobrazovanjem u Srbiji. Nemojmo se zavaravati – ova dva slučaja rezultat su sistemske greške koja dozvoljava devijacije ovog tipa. Nešto ozbiljno nije u redu sa postojećim sistemom osiguranja kvaliteta i akreditacijom i to neko mora da ispravi. Sada je trenutak da oni koji su postavili sistem i koji njime rukovode preispitaju neke od svojih ranijih odluka. Rektor Univerziteta u Beogradu, prof. Bumbaširević, je zasigurno u pravu kada kaže da nije na KONUS-u da raspravlja o pojedinačnim doktorskim radovima. Ipak, dotorski rad kao takav, kao i druge teme u vezi sa akademskim integritetom i profesionalnom etikom unutar akademske zajednice, svakako su nešto o čemu bi KONUS morao da raspravlja i to naširoko. Pomoćnik ministra Dr Milovan Šuvakov je dobro primetio da „autonomija univerziteta bez odgovornosti za (ne)delanje u društvu kukavica nužno vodi u propast visokog školstva“. A svakako ne može biti dobra ni za društvo kao takvo.

Autorka se zahvaljuje Dr Martini Vukasović i Nataši Andrejić za komentare na prvu verziju teksta.

[1] Setimo se afere „Indeks“ na Univerzitetu u Kragujevcu ili, nešto svežiji slučaj profesora Univerziteta u Beogradu, urednika uglednog naučnog časopisa koji je naplaćivao objavljivanje radova po ubrzanoj “proceduri”.

[2] Podsećanja radi, 1998. donet je ozloglašeni Zakon o univerzitetu koji je predstavljao ekstremno kršenje autonomije univerziteta od strane vladajućeg režima Slobodana Miloševića. Zakon je omogućio političkim liderima da na političkoj osnovi suspenduju i otpuste mnoge ugledne članove akademske zajednice i da univerzitetsko rukovodstvo imenuju po sopstvenom nahođenju. Zakon je, zapravo, predstavljao odgovor Vlade na politički aktivizam akademske zajednice tokom 1990. Interesantno je primetiti da je sadašnji premijer, Aleksandar Vučić, bio baš u to vreme Ministar informisanja i osoba iza drugog zloglasnog propisa koji je, između ostalih mera, predvideo kazne za novinare koji su bili kritični prema režimu i zabranio strane TV mreže.

[3] Činjenica da Narodna skupština obično ne osporava predlog univerziteta se može tumačiti kao poverenje ove institucije u akademsku zajednicu, ali i kao opšta nezainteresovanost za dešavanja u visokom obrazovanju. Kao što je često slučaj, istina je verovatno negde na sredini, mada je verovatnije da je u ovom slučaju više naginje ka potonjem.

[4] Pored Konferencije univerziteta, Zakon takođe predviđa Konferenciju akademija strukovnih studija, kao i po studentsku konferenciju za obe kategorije visokoškolskih institucija. Međutim, ako pogledamo broj predstavnika u Nacionalnom savetu u i njihovim nadležnostima, njihova uloga je veoma ograničena u poređenju sa ulogom univerziteta.

[5] U poslednjih nekoliko godina, i Komisija za akreditaciju i Nacionalni savet saopštili su da ograničenost kapaciteta Ministarstva u pružanju adekvatne i pravovremene podršku ovim telima utiče na njihov rad.

[6] Država i univerziteti nisu jedini stejkholderi u visokom obrazovanju. Pored njih imamo i studente, poslodavce, lokalne vlasti, lokalnu zajednicu, privredu, itd. Međutim, treba naglasiti da je njihova reč u upravljanju visokim obrazovanjem u Srbiji se manje-više može zanemariti, ako se poredi sa ulogom univerziteta i države.

[7] Važno je razjasniti da se privatizacija visokog obrazovanja ne odnosi samo na osnivanje privatnih visokoškolskih ustanova, već i na privatizaciju javnog sektora, a pre svega kroz za rastući udeo prihoda koji ne dolazi od države u ukupnom budžetu institucije.

[8] Jasno je da se ništa od pomenutog verovatno neće dogoditi. Čak i da Rektor podnese ostavku, kako je najavio, on je i dalje vlasnik Megatrend univerziteta i pitanje šta to praktično znači još jedno je u nizu onih kojima kreatori politika treba da se pozabave.

Liked it? Take a second to support Balkanist on Patreon!
Avatar
Jelena Branković

Jelena Branković is a PhD student at the Centre for Higher Education Governance Ghent, Ghent University (CHEGG). She graduated from the Higher Education Master Programme jointly delivered by the University of Oslo, the University of Tampere, and the University of Aveiro and holds a Master’s degree in English Language and Literature obtained from the University of Belgrade. Her work experience include the position of Researcher at the Centre for Education Policy in Belgrade, where she focused on higher education in the Western Balkans and previously the position of the National Coordinator for the EU TEMPUS Programme in Serbia. Jelena’s research interests lie in the domain of organisations, change and institutionalisation processes in higher education. She is a member of the Consortium of Higher Education Researchers (CHER), and the network of Early Career Higher Education Researchers (ECHER).